𝐈𝐬𝐭𝐢𝐧𝐬𝐤𝐢 𝐭𝐯𝐨𝐣𝐚, 𝐄𝐥𝐚

𝟙𝟟.

Šetali smo gradom, i išli prema mestu na kom trebamo da se nadjemo sa ostatkom našeg društva.

Da budemo 'ubedljivi' uhvatili smo se za ruke i isprepletali prste. Nisam sigurna da će da nam poveruju, ali vredi pokušati.

Stresla sam se, a Aleksa me je pogledao vidno zabavljen, "Nervozna?"

Malo je reći da sam bila nervozna. Po glavi mi se motalo 'Šta ako nam ne poveruju?' , 'Šta ako budemo previše providini?' , i još mnogo sličnih misli.

"Može se reći", naterala sam samu sebe da mu se nasmešim mada pretpostavljam da je taj moj 'osmeh' ispao kao ružna grimasa.

Čuli smo zvukove, i kada smo skrenuli u jednu malu uličicu mogli smo jasno da ih vidimo.

Družili smo se na jednom zabačenom mestu gde nam niko nije smetao i gde nikom nismo smetali.

To je bio kao neki napušteni park u kome je bilo četiri klupe poredjane u krug, što je nama dobro došlo.

Ukočila sam se kada sam čula njegov smeh, a onda i kad sam ga videla.

Aleksa mi je pustio ruku i zagrlio me jako, kao da je hteo da izvuče tu nervozu iz mene. Nije uspelo, ali sam zahvalna zato što je ipak pokušao.

Kada smo stigli, dobili smo par zbunjenih pogleda. Izgleda da nisu očekivali ovo.

Nisam smela da pogledam u Drejka, ali na moju nesreću jedino prazno mesto bilo je preko puta njega.

Seli smo tamo i ja sam bila primorana da pogledam u te plave oči koje su me pržile pogledom.

Nije čekao ni sekundu, "Igramo se kruga istine", izjavio je, ne kao pitanje, već kao naredbu.

Gledao je u mene ozbiljno, dok su ostali dobacivali kako se slažu sa tom idejom.

"Drejk, pošto je bila tvoja ideja, kreni", Mila mu je rekla, i došlo mi je da joj odrubim glavu sa ramena.

Idalje je gledao pravo u moje oči, a ja sam skrenula pogled zato što mi je bilo neprijatno da tako bulji u mene.

Rekao je kao iz topa, "Ela, pitam tebe", bila sam primorana da ponovo pogledam u njega, i da mu dam do znanja da sam spremna za pitanje.

Kada je to primetio videla sam mu mali osmeh kako mu se formira na usnama, "Aleksa i ti, šta se dešava medju vama? I od kad?", pogodio je pravo tamo gde sam i htela.

"Aleksa me je danas pitao da mu budem devojka, i svidja mi se još od kada smo se upoznali?", rekla sam kao što smo on i ja provežbali pre.

Njegov zabavljeni pogled prešao je u hladan kada me je ozbiljno upitao, "Ako ti se toliko dopada Aleksa, zašto si se onda onako ljubila samnom?", pogledala sam uspaničeno u Aleksu, a on me je privukao sebi.

"Drejk, i sam znaš da je to bio izazov", rekla sam nesigurno. Očigledno je primetio da sam nesigurna zbog njegovog odgovora, "Ne verujem vam".

Moje oči su se raširile u neverici, bila sam skoro sigurna da Aleksa može jasno da čuje pa i da oseti glasne udarce mog srca.

"Dokažite", ponovo je imao onaj njegov mali osmeh na usnama.

Aleksa se oglasio, "Zašto bismo se mi tebi dokazivali?"

Drejkov pogled je brzo sa mene otišao na Aleksu, "Pa, ako ne dokažete, možemo da pretpostavimo šta se dešava", u njegovom glasu čulo se kako se mnogo zabavlja mučeći nas.

Čula sam Aleksu kako mi tiho šapiće, "Veruj mi", pre nego što me je okrenuo prema njemu i spojio naše usne.

U prvi mah sam bila iznenadjena, to nije bio deo našeg dogovora. Zašto je onda to uradio?

Gurnula sam tu misao po strani i da ne bi bilo čudno, uzvratila mu poljubac.

Poljubac nije bio ništa nalik onom sa Drejkom. Drejk je ljubio agresivno, dok su Aleksine usne bile kao stvorene za moje i moj tempo.

Vrlo brzo smo se odvojili, ipak smo u lažnoj vezi, ali smo im dokazali da je naša veza 'stvarna'.

Idalje me je držao dosta blizu. To je radio dosta, ali pre je taj njegov zagrljaj bio drugačiji.

Kada sam pogledala u Drejka, bio je toliko ljut da kad bi bio u crtanim filmovima, para bi mu izlazila iz ušiju.

Izignorisala sam tu činjenicu, "Dilane, brate moj, reci mi šta ti misliš o...".

Nastavili smo da igramo, sve vreme sam osetila Drejkov pogled na sebi, i mogu da vam kažem da baš i nije prijalo.

Kada je došlo vreme da krenemo kući, rastali smo se i svako je krenuo na svoju stranu.

Danas sam planirala da ostanem da spavam kod Alekse, te sam krenula sa njim.

Na putu ka njegovoj kući smo pričali kao da se ništa od onoga nije desilo, ali smo oboje znali; ono nije bila samo gluma.