𝐈𝐬𝐭𝐢𝐧𝐬𝐤𝐢 𝐭𝐯𝐨𝐣𝐚, 𝐄𝐥𝐚

𝟙𝟛.

Prošlo je oko sat i po od kada sam srela Aleksu. I od tada mi šetamo ovim prelepim mestom.

Dok smo šetali i pričali, pokazivao mi je pored čega prolazimo.

Pokazao mi je koje je mesto gde najčešće izlaze, školu u koju ću uskoro morati da idem, park i klub u kome je svaki vikend neka žurka.

U ovih sat ipo saznala sam svašta o njemu. Njegova omiljena boja je bela, trenira košarku i kapiten je košarkaškog tima, voli da sluša i da pravi muziku i trenutno nema devojku.

Bilo je veoma lako pričati sa njim.

"Da li bi mi mogla reći konkretan razlog zašto mi se nisi javljala?", ovog puta sam popustila. Naravno nisam mislila da mu kažem sve.

"Pa, kada si me nazvao taj dan bila sam presrećna, ali kada sam došla kući sve se preokrenulo. Koliko mi je bilo lepo pre pet minuta toliko mi je tad bilo loše..." pokušala sam da mu objektivno opišem situaciju.

"Šta može da bude baš toliko loše?", zbunjeno me je gledao.

Slegnula sam ramenima, "Selidba u Laguna Bič. Ne sada naravno, ali tada mi uopšte nije bilo sve jedno".

Malo sam se rastužila prisećajući se te noći, te sam spustila pogled.

Osetila sam njegove prste kako se podvlače pod moju bradu i kako mi lagano podižu glavu. A onda me je pogledao u oči.

"Nemoj biti tužna, nije vredno", sa tom rečenicom se završio naš razgovor a on je polako smanjivao razdaljinu medju našim glavama.

U prvi mah sam htela da ga odgurnem, ali sam odlučila da ako se to ovako treba desiti, desiće se.

Taman kada su se naše usne trebale spojiti čuo se neki dečko koji je očigledno dozivao Aleksu.

"Pa gde si brate!", trgnuo se i odvojio od mene što brže moguće.

Prišao mu je i pozdravili su se, "Ela ovo je Drejk, Drejk ovo je Ela".

"Ćao", nisam znala šta da uradim te sam mu pružila ruku da se rukujemo.

Drejk me je samo pogledao i nasmešio se, uzeo je moju ruku i prineo je njegovim usnama. Gledala sam u njega kao hipnotisana.

Moraću da nazovem Laru kasnije da je pitam da li sam ja ceo život bila slepa ili u Londonu ne postoji ni jedan lep dečko.

Zato što ovde u Laguna Biču koga god sam videla, bio je i zgodan i lep.

Drejk naravno nije bio izuzetak. Oči su mu jarko plave a kosa mu je crna kao ugalj.

"Pa lepa Ela, da li bi ti želela da izadješ danas sa nama?" , Drejk me je upitao, a ja sam se zacrvenela kada mi je udelio kompliment.

Klimnula sam glavom, "Zašto da ne?", rekla sam ne prekidajući kontakt očima.

Imao je stvarno prelepe oči.

"Dobro!", Aleksa se oglasio, "Dogovorili smo se za večeras, ja ću pokupiti Elu i dovesti je na naše mesto", izgledao je kao da brani svoju teritoriju, kada ostanemo sami moraću da mu dam do znanja da ja nisam ničija.

Htela sam da kažem nešto ali me je Drejk preduhitrio, "Mogao bih i ja da je pokupim, nije mi problem".

Ovo je postajalo zanimljivo. Zar će se stvarno posvadjati oko toga ko će da me dovede na 'njihovo' mesto.

"Mislim da bi Ela bila malo sigurnija samnom, ipak me duže poznaje", Aleksa me je pogledao očekujući moj odgovor odobravanja, ali ja sam samo slegnula ramenima.

"Onda je dogovoreno, ja je vodim!", Aleksa je rekao, bio je baš uporan.

"Šta kažeš da lepa Ela odluči?", obojica su pogledala u mene.

Kako sam htela da krenem da pričam Aleksa je brzo dodao, "Nemoj da je zoveš tako!", prosiktao je kroz zube.

"Zašto? Smeta ti možda?", Drejk je provocirao.

"Znaš je petnaest minuta, i nemaš prava da joj daješ nadimke, bar ne još", prilazio mu je bliže.

Uskoro su upućivali ljutite poglede jedno drugom, "Dosta! Zar stvarno mislite da biste ostavili dobar utisak ako se sad potučete?", iako je bilo zanimljivo gledati morala sam da ih prekinem.

"Pa? Sa kim ćeš ići?", Drejk me je pržio pogledom.

Svoj odgovor sam znala još pre, ali imala sam predstavu ispred sebe koju nisam želela prekinuti.

"Zašto mi ne pokažete gde je to 'vaše' mesto, pa ću da dodjem sama", rekla sam sa podsmehom.

Obojica su se izbečili. "Šta je bilo? Zar ne mislite da sam sposobna da dodjem negde sama?"

"Ne, ne, ne, samo...", bili su veoma zbunjeni, ni jedan od njih nije očekivao da ga odbijem.

"Nema samo. Hajde sad mi pokažite gde trebam da dodjem", sa tim smo završili ovaj razgovor i posle desetominutnog puta stigli smo kod neke kućice koja je zabačena i, barem spolja, polu srušena.

"Odoh ja, vi želite da me ubijete", okrenula sam se i krenula da šetam na drugu stranu.

Aleksa je potrčao za mnom, "Nemoj da sudiš po izgledu", mislio je na kuću, ali mislim da mi je nagovestio još nešto.

Pogledala sam ga sumnjičavo, ali sam ipak odlučila da udjem unutra.

Kućica iznutra imala je četiri sobice. Kupatilo, kuhinju, spavaću i dnevnu sobu koja zauzima najveći deo kuće.

"I? Šta misliš?", izgeledalo je kao da ovde provode dosta vremena.

Taman kada sam htela da im odgovorim, iz spavaće sobe čuli su se zvuci. Zvuci koje nisam baš htela da čujem.