Danas je taj dan, moram da mu pošaljem poruku da se nadjemo, i da mu kažem da idem sutra.Ovih nedelju dana prošlo je brzo kao da pucneš prstima. Aleksa je primetio da se moje ponašanje promenilo i da sam bila mnogo zamišljena, ali nije ništa pominjao.
Sve je bilo super, a onda se ponovo dogodila najgora moguća opcija.
Ela: Budi u 5 u našem parku.
Nisam želela ovo da radim, ali sam shvatila da je zaslužio da zna.
Na odgovor nisam dugo čekala.
Aleksa: U redu. Vidimo se.
Začudio me je način na koji je napisao odgovor, nikad nije tako hladan. Možda nisam jedina koja ima nešto da saopšti...
Dan sam provela pakujući se, pričajući sa Larom i nervirajući se oko njegove reakcije.
'Šta ako me bude mrzeo?', 'Šta ako ne bude želeo da me ikada više vidi? Čuje glas?', razne misli nalik ovima su mi se motale po glavi, ceo dan.
Kada je bilo deset minuta do pet, krenula sam da polako, mučnim koracima šetam do parka.
Zbog moje nervoze i čestog menjanja tempa sam tamo stigla u roku od pet minuta. Rekordno vreme.
Prva stvar koja me je začudila je zato što još uvek nije bio tu. On se uvek pojavi deset minuta ranije, barem.
'Samo umišljam', ohrabrila sam sebe i sela na obližnju klupu. Razmišljala sam o svemu. O tome da li ćemo ostati u kontakntu, da li će me posećivati, da li ću ponovo doći u ovo divno mesto?
Vreme je prolazilo, svakim minutom ja sam se osećala sve gore i gore. 'Možda je shvatio i ne želi da me vidi', ova misao, neću lagati, me je preplašila na smrt.
Čak iako je saznao, zar ne želi da me vidi poslednji put pre nego što odem i budem kilometrima daleko od njega?
Čekala sam ga sat vremena, a onda sam shvatila da neće doći i da mi ne vredi da ostanem tu da sedim, jedino što ću sa tim dobiti je bolest.
Ali ne, ja sam jedno tvrdoglavo stvorenje koje je ostalo da sedi na toj klupi čak i kada je krenula da pada kiša.
Nisam želela da prihvatim činjenicu da neće doći. Ljudi koji su prolazili su me gledali kao da sam poludela. Mada nisu ni mnogo pogrešili.
Posle još jednog sata beznadežnog čekanja, odlučila sam da sačuvam ostatak svog ponosa i odem kući.
Moje srce nije htelo da prihvati činjenicu da ga neću više videti, dok je mozak vodio sasvim drugu priču.
Bila sam povredjena i htela sam da plačem, ali sam shvatila da ako zaplačem zbog nekog ko nije hteo ni da se udostoji da dodje da se oprostimo onda bi on pobedio u potpunosti.
Tako da sam obećala sebi da neću pustiti ni jednu suzu zbog njega, nije vredan.
Trkom sam otišla kući i ušla pravo u moju sobu.
Izvadila sam paprir i olovku i krenula da pišem. Da, koliko god to zvučalo kliše, napisaću mu pismo.
Koje će da dobije i kada ga pročita, moja namera je da ga izjede krivica. S obzirom da ga poznajem, znam da će da mu bude krivo, ali neka mu bude krivo. Zaslužio je i gore.
Kada sam završila sa pisanjem otišla sam do Mile i Drejka da se oprostim sa njima.
Zakucala sam na njihova vrata koja su ubrzo bila otvorena i iza njih me je dočekala Mila.
Pustila me je da udjem. Ušla sam, i bez ikakvog čekanja zagrlila je čvrsto.
Bila je zbunjena ali mi je uzvratila zagrljaj.
"Imam nešto da ti kažem. Bitno..", prošaputala sam.
Ona je samo klimnula glavom i bez reči me povela prema njenoj sobi.
Ovog puta bila je dobra stvar što su ona i Drejk delili sobu, neću morati da pričam jednu te istu priču dva puta.
Kada me je Drejk ugledao skroz se napeo ali je pokusao da to prekrije jednim osmehom i slabašnim zagrljajem.
Sela sam na krevet, "Sutra se vraćam u London", počela sam.
Mila se nasmejala, "To je divno, koliko ostaješ?", po njenom odgovoru shvatila sam da misli da idem samo da posetim prijatelje i porodicu, ali ne.
"Vraćam se tamo za stalno..", što tiše moguće sam izgovorila neizbežno i spustila pogled prema podu.
Tišinu je prekinuo Milim jecaj i ja sam brzo podigla glavu boreći se sa svojim emocijama.
Sela sam pored nje i povukla je u zagrljaj koji je ona rado prihvatila, "Posetićeš nas, jel da?", pitala je kroz suze.
Tad sam tako htela da je slažem i da joj kažem da ću dolaziti što više mogu, ali to bi bila laž. Mislim da bi me konstantno vraćanje ovde uništilo.
Moje ćutanje shvatila je kao negativan odgovor i još me čvršće zagrlila.
Tada sam preko njenog ramena pogledala u Drejka koji je izgledao kao da sam mu rekla da sam ubila nekog.
"Ostaćemo u kontaktu, ne želim da te izgubim", promrmljala je u moj vrat.
"Nećeš me izgubiti, ako ti treba neko uvek možeš da me nazoveš", rekla sam drhtavo na rubu suza.
Podigla je glavu i pogledala me očima punih suza, "Da li ti shvataš da me ostavljaš da se sama borim protiv Ru", rekla je oštro.
Nasmejala sam se na to, a onda je ponovo povukla u čvrst zagrljaj, "Nedostajaćeš mi, mnogo", rekla sam.
"I ti meni Eli", grlile smo se još par minuta, a onda smo se odvojile i došlo je vreme da se oprostim sa mojom bivšom simpatijom.
Njegove plave oči bile su pune tuge i griže savesti. 'Za šta se sad krivi?', pomislila sam ali sam odlučila da ću izignorisati tu misao.
Uputila sam mu mali, tužan osmeh, a onda ga povukla u zagrljaj, "Hvala na svemu".
Udahnuo je miris mog parfema, svoje lice smestio u moju kosu a njegove ruke oko mog sićušnog tela, "Nema za šta Ela", rekao je, "Hvala tebi, pokazala si mi da ne mogu da dobijem baš sve što poželim".
Malo sam se nasmejala. Verovatno je citirao na dan kada sam ga otkačila zbog Alekse.
Aleksa...
Odvojila sam se od njega i brzo promenila temu na nešto vedrije, a onda ubrzo i otišla kući da se pakujem.
Sa pakovanjem sam završila kasno uveče, a onda sam se spremila za spavanje i vrtela se po krevetu do jutra.
YOU ARE READING
𝐈𝐬𝐭𝐢𝐧𝐬𝐤𝐢 𝐭𝐯𝐨𝐣𝐚, 𝐄𝐥𝐚
Teen FictionEla i Aleksa. Dva prijatelja koja deli okean. Ona je iz Engleske, a on živi u sunčanoj Kaliforniji. Nisu se nikad upoznali. Oduvek su bili ona, on i internet. Šta se dešava kada Ela bude primorana da se preseli kod svoje bake, koja sasvim slučajno ž...