𝐈𝐬𝐭𝐢𝐧𝐬𝐤𝐢 𝐭𝐯𝐨𝐣𝐚, 𝐄𝐥𝐚

𝟟.

"Halo?" , iznenadila sam samu sebe koliko sam zvučala tiho i nesigurno u tom trenutku. Nadam se da on neće primetiti, ili barem ako primeti da neće pomenuti.

Sa druge linije čulo se tiho smejanje, ali ne ismevanje već smejanje na neki čudno sladak način?

Još uvek nisam čula njegov glas, a već crvenim. Ne toliko jako ali boja dolazi u moje obraze.

I onda se desilo i to, čuveno "Halo" je bilo izgovoreno sa njegove strane.

Ostala sam bez reči.

Njegov baršunast glas je u roku od odmah poslao leptiriće u moj stomak i boju u moje obraze. Pokušala sam da zaustavim obe radnje, medjutim nije bilo šanse.

Nastavila sam da ćutim, ne znajući šta da kažem. Zato što sam znala ako pokušam izblamiraću se još više nego što već jesam.

Ali sam se u tom trenutku setila nečeg što mi Lara stalno ponavlja, a to je "Jednom se živi, uradi ono što želiš. Možda posledice neće biti dobre, ali barem se nećeš kajati zato što nisi nešto uradila".

Nikad nisam mislila da ću da poslušam taj savet, ili uopšte njen savet, ali valjda za sve postoji prvi put.

Te sam skupila onoliko hrabrosti koliko je preostalo u meni i progovorila, "Baš ti je dugo trebalo da nazoveš", rekla sam sarkastično. Onaj ko me poznaje, a on me delimično poznaje tako da može da zna, zna da je sarkazam moj način šale.

Opet se čulo smejanje, ovog puta malo glasnije, a onda ponovo i onaj njegov glas ,"Pa šta ćeš, mislim da ako nešto želiš, da onda trebaš da reaguješ".

Prvo što sam registrovala je da smo se vodili po sličnom savetu, a drugo to što je rekao da me želi, i to je nateralo da moji obrazi poprime još jaču boju i da mi srce krene lupati toliko brzo da mislim da ako bi malo brze kucalo, iskočilo bi.

Nastavila sam da ćutim, zato što je valjda njemu lakše da započne razgovor, zar ne?

Proveli smo par sekundi u mučnoj tišini, dok je on nije prekinuo.

"Nego, kako si? Šta ima?", nisam mogla da se suzdržim, veliki osmeh je zauzeo mesto na mom licu, i nije želeo da ode.

Bilo mi je lakse sad kada je progovorio i pokazao da je i on nervozan, možda ne baš kao i ja, ali jeste.

"Veoma sam dobro, sad" pokušala sam da mu dam do znanja da mi je drago zato što me je nazvao i da mi je to napravilo dan.

"Pa da li je to zbog mene možda?" , nije se ustručavao i odmah je pitao ono što ga zanima.

"Možda" odgovorila sam kratko.

"Ma daj, budi malo jasnija", rekao je, a u njegovom glasu se tačno osetilo da se smeška.

Tiho sam se nasmejala,"To je sve što ćeš dobiti, možda".

"Ah, ako baš tako želiš neka ti bude", tek kada smo polako krenuli da se opuštamo, stigla sam u dvorište svoje kuće.

Toliko koliko nisam želela da prekinem ovaj razgovor, ali znala sam da moram.

Primetila sam auto parkiran na ulazu, što bi značilo da je mama kući. Tako da ne znam, možda je danas raspoložena za svadju.

Te sam razgovor privela kraju,"Aleksa, bilo je veoma lepo pričati sa tobom, ali moram da idem".

Čula sam izdah razočarenja sa druge strane linije, ali sam znala da ne mogu ništa da uradim," Već? Ah, nema veze", rekao je, a ono što je sledeće izašlo iz njegovih usta nisam očekivala da čujem, "Pa, čujemo se kasnije moja slatka Eli".

Leptirići u stomaku su se vratili brojniji nego ikad, i u trenutku sam mogla da razmisljam o tome kako to lepo zvuči kada zapravo kaže nadimak koji mi je dao.

"Čujemo se kasnije, ćao!" , rekla sam što sam brže mogla, i pre nego što je mogao išta da kaže, prekinula sam vezu.

Udahnula sam duboko, shvatajući zapravo šta se desilo. Izdahnula sam, pripremajući se za ono šta će se desiti.

Polako sam otključala vrata i pokušala da budem što neprimetnija moguća.

Naravno, nije mi uspelo. I naravno nešto je ovaj divan dan moralo da upropasti.

Moja mama sedela je na kauču u dnevnoj sobi čekajući da se vratim. Pričala je preko telefona, te sam mislila da mogu proći neprimećena, ali ne ide to tako.

Čim je čula korake okrenula se prema meni i završila telefonski razgovor koji je upravo vodila.

"Čekala sam te", rekla je sa strogim tonom, kao da sam nešto uradila i kao da će upravo da me kazni.

Prevrnula sam očima, "Za sve postoji prvi put".

Neko vreme je pokušavala da ostane smirena i da njen hladan izraz lica opstane, ali veoma brzo je pukla.

"Ne prevrći očima!" ,očigledno je to mnogo iznerviralo, te sam to uradila ponovo.

Okrenula sam se na peti i krenula prema svojoj sobi, ali me je njen pokušaj smirenog glasa zaustavio.

"Sedi ovde dva minuta, imam nešto da ti kažem. Posle možeš slobodno da odeš u svoju sobu", razmislila sam da li da nastavim da teram inat ili da joj popustim.

Bila sam vrlo blizu da se okrenem i odmarširam u sobu, ali sam polako dokoračala do kauča i sela što dalje moguće od nje.

Podigla sam obrve zainteresovano, što je podstaklo da mi kaže ono što je htela.

"Seliš se".

Izgovorila je to toliko hladno, a onda je izgledala kao da joj je veliki teret skinut sa ledja.

Mogla sam osetiti suze kako mi se skupljaju u očima, ali nisam im dala da izadju.

Biću jaka.

"Kada?" , smireno, koliko je to sad moguće, sam joj postavila veoma lako pitanje na koje je ona veoma lako odgovorila," Za dva dana"

To je bilo sve što sam trebala da znam. Ustala sam i brzim korakom otišla u svoju sobu, i tamo se totalno raspala.