8

25 7 0
                                    

 9 Septembar 1985


 Miloš


 JA i Ivan smo od detonacije pali na pod i činimi se da me uši užasno bole. Posle nekoliko trenutaka u moju kancelariju uleće uznemireni porpir Jovo. "Dišse jado ode ti auto sreća ni si ga parkira u garažu već ispred bio bi mnogo veći karambol". Automacki sam se osvestio nisam mogao da verujem šta čujem polako ustajem sa poda i naravno kao i obično vadim pištolj iz otvorene fioke i krećem prema mestu događaja. Uznemireno prolazim hodnicima zatim stižem edo lifta koji vodi u garažu a kada sam sišao u garažu sve su staklići razbacani okolo od detonacije su na svim kolima u garaži ili bar većini popucala stakla. Ispred garaže su već vatrogasci lokalizovali požar i video sam svoj bivši službeni auto kako je sada samo obično gvožđe sa strašnom količinom pepela oko njega. Ubrzo su stigli i forenzičari koji su obećali izveštaj oko 10h ujutru. Vratio sam se u svoju kancelariju i zapali o sam cigaru ubrzo je i došao Ivan koji ne znam gde se izgubio kada sam ja otišao dole. Ivan je ušao a za njim i Jovan. 


 Jovan "Mislim da je najbolje da odemo u moju kancelariju da sednemo i da rezimiramo ovo sve što mi je Ivan u kratkim crtama objasnio da se dogodilo." 


 Ustao sam i pošao za njima dvoicom. Kada smo ušli u Jovanovu kancelariju on je seo za svoj sto a nas dvoica preko puta njega. Ja sam samo gledao u Jovana očekivajući šta će da kaže. Zatražio je od mene da mu sve ispričam a i to kako je potencijalni eksploziv završio na mom vozilu. Ispričao sam mu za otmicu Milice Jović, za to da mi se javio Janko Ivanović i da sam mu prepoznao glas i ako je govorio preko nekog džempera ili maramice. "Šefe postoji mogućnost da je eksploziv završio na mom vozilu tako što tako što zapravo jedino je mogao da završi na kolima ada smo otišli po oca Milice Jović mislim ne verujem da je neko dovoljno lud da uđe u policisku garažu i postavi eksploziv po službeno vozilo to mi je van svake pameti, ali stim da sam ga parkirao ispred stanice opet je suludo zato što imamo čuvare. 


 Jovan me je samo tupo pogledao i rekao: "Ti preuzimaš ovu famiuznu istragu a i ne smeš da ideš kući opasno je prvo kreće bomba a zatim i metak moj Miloše mlad si pa ne shvataš".


 Ustao sam i izašao iz njegove kancelarije zatim sam se spustio u garažu i uzeo Stojadina crvenog i uputio se ka svome stanu, prvo sam rešio da obiđem par krugova ispred zgrade kako bi se uverio da nema nikog ko bi me skenjao i da se osiguram da je jedina opasnost potencijalna u haustoru. Kada sam treći put kružio oko zgrade primetio sam jedan Beli Stojadin kako je parkiran tačno ispred mog ulaza ima zatamljena stakla i ne vidim koje unutra. 

Rešio sam da se vratim u stanicu ali bilo je kasno začuo sam prasak baš u trenutku kada sam prolazio pokraj ulaza i samo sam dodao gas ali sam shvatio da mi je guma probušena a da onaj stojadin sa zatamljenim staklima gori i da njegovi delovi lete na sve strane. Mislim da se nikome neće dopasti 2 bombaška napada u jednom danu u glavnom graedu jedne ovakve zemlje. I oba napada povezana sa jednim odeljenjem policije. 


 Meni postaje jasno da neko iz meni bliskih saradnika ili pak neko ko ima pristup podacima sarađu je sa nekim od ovih kriminalaca i da su rešili moje smaknuće, zato što samo određeni ljudi su mogli znati da sam ja krenuo kući u crvenom Stojadinu a ne nekim drugim prevozom.  

Vatreno KrštenjeWhere stories live. Discover now