Vatreno Krštenje

52

 Miloš

 Sedimo u kancelariji i pravimo plan kako da pohapsimo sve u što kraćroku dok nisu shvatili da padaju kao zrele kruške. Jovan je rukovodio akcijom kao načelnik odeljenja, nisam imao ništa protiv zato što mi je iskreno bilo dosta svega. 

Kada je Jovan počeo da deli zadatke ja sam mirno ustao sa stolice a on je pogledao u mene i upitao me je "Šta ti hoćeš Saviću šta sad ne valja"? 

Namrštio sam se na ovo Saviću: "Sve je uredu ali ja želim da uhapsim Simeljića kao i da idem na teren". On me je gledao nekoliko trenutaka a zatim je progovorio: 

"Sa tobom se ne vredi nastavljati šta god da ti kažem ti ćeš uraditi po svom". I bio je u pravu.

 "Idem ja rekao sam i napustio sam sobu za sastanke".

 Popeo sam se do trećeg sprata i zamolio sam direktora Simeljića da pozove sve načelnike odeljenja u svoju kancelariju na sastanak. On je malo oklevao ali sam ga ubedio da mi trebaju oko slučajeva a da ne ide da ih ja kao jedan mladi inspektor uznemiravam. Prihvatio je moj zahtev i sve ih je pozvao. Nakon desetak minuta svi su bili u toj prostranoj kancelariji. Čim sam počeo da jedem govna u fazonu drage kolege i slično upao je moj tim od deset policajaca i uzvikivaju ći "Policija lezi dole ruke na potiljak"! Nikome nije bilo jasno šta se događa ali dok su moje kolege kupili načelnike odeljenja koji su svi pod istragom ne kažem da su svi krivi ali su svi pod istragom. Direktoru je počela da drhti vilica i tresao se kao da je minus trideset i ako je napolju možda bilo samo oko minus deset jer ipak smo pred novu godinu. Prišao sam sa druge strane njegovog stola i stavio sam mu lisice uz bezovrazni smešak koji sam koristio dok sam mu govorio: "Imate pravo na advokata da se branite ćutanjem kao i pravo da vam se neko od familije izvesti o hapšenju". Samo je besno stresao glavom a ja sam vrlo tiho za moj ukus takođe mislim da je bilo i pre jezivo rekao "Idemo".

 Sve smo ih pretresli i oduzeli im službena oružja kao i legitimacije a ministar Jović je podpisao njihove uspenzije. Iskreno ni jednog čoveka u svom životu nisam video da se ovako trese kao što se tresao direktor hoću reći bivši direktor Josip Simeljić.

 Kada su svi bili da kažem spakovani otišao sam do moje kancelarije gde je bio moj tim, pljesnuo sam rukama uz reči: "Idemo dalje".

 Seo sam u džip sa još dva policajca ukupno ide pet džipova sa po dva policajca ja se ne računam zato što sam vođa tima zato samnom u džipu i jesu dvoica. Izašli smo na auto put i uputili smo se prema Rijeci. Naš zadatak je bio da pohapsimo oficire iz Rijeke. Na motorolu sam i pozvao da sa nama za svaki slučaj krenu i Aca Đole i Stefan. (Ko se ne seća to su pripadnici interventnog tima ko ji nam je uvek podrška u akcijama) Oni su pristali i krenuli smo put Rijeke. Nakon nekoliko sati lude vožnje po rotacijama stižemo na aerodrom koji je polu vojni polu civilni. Našli smo ih sve na nekom sastanku ali srećom nisu bili pod oružjem odnosnio imali su rančeve uz sebe ali mislim da ne bi niko od njih imao vremena da potegne oružje. Mi svi smo bili obučeni u pancire i šlemove tako da smo svi izgledali kao specijalci svi smo bili naoružani puškama ak47 ili popularni kalašnjikov. Uz svakog od nas je i bio njegov poslovni prijatelj odnosno pištolj koji je uvek uz nas. Onaj koji je sedeo na čelu stola je uzviknuo: "Neki problem"! NA to smo svi ušli i uzviknuli. "Policija lezi dole ruke na potiljak da niko ništa ne pokušava"! Prilazili smo svima jednom po jednom i svi su bili uhapšeni kao i načelnici zbog istrage.

 Uknapili smo se sa mestima i krenuli smo put Beograda ja sam bio u trećem džipu po redu zato što sam vozio najkrupnije zverke. Negde jkada smo prošli Zagreb začuli su se rafali a prvi džip je izgubio kontrolu i video sam kako sleće sa puta. Svi ostali smo uzvratili vatru prema izvoru pucanja. 

 Dugo me nije bilo iz ne znam ni ja sam og razloga mrzelo me je da sednem za uključen kompjuter i da kucam. 

 Kako vam se sviđa novo poglavlje ostavi te svoje utiske u komentaru.