Vatreno Krštenje

25

 25 Septembar 1985

 Miloš

 Napustio sam zgradu ministarstva i otišao sam automobilom do zgrade policije. Tamo sam sreo Ivana i odvukao sam ga u neki obližnji kafić da mu ispričam sve šta je bilo kod ministra. Kada smo stigli u kafić naručili smo po kafu i kiselu, pažljivo me je saslušao i konstatovali smo da nemamo šta da izgubimo a i da smo mi sami jednostavno primorani da to uradimo zato što je to opasno čak i za našu državu i za ceo sistem policiske uprave u državi, jer ipak glavni kriminalac ima strica kao načelnika policiskog odeljenja koje radi njegov slučaj. Oko 13.30 napustio sam Ivana i uputio se ka ministarstvu. Ispred zgrade ministarstva sada mi nisu pravili problem, ušao sam i odmah otišao na četvrti sprat kod ministra u kancelariju. Ljubazna sekretarica me je pustila kod njega uz komentar da me ministar željno izčekuje. Ušao sam kod njega u kancelariju i saopštio sam mu da prihvatam njegov poslić uz par uslova. On me je znatiželjno pogledao i upitao me je koji su to uslovi. "uslovi su ti da to mora biti odrađeno u inostranstvu i da država meni i Ivanu Jelanoviću podpiše dokumentaciju da smo pripadnici državne bezbednosti i da nam podpiše potvrdu da imamo imunitet kao pripadnici državne bezbednosti. Ministar me je pogledao sa iznenađenjem jer mislim da nije očekivao onako nešto. Ministar: "Ovo nije deo ponude momak ali ipak ćerka mi je upitanju nemam šta da izgubim sem ovog jebenog položaja koji mi bez deteta ne znači ništa shvatićeš to Saviću kada budeš imao svoju decu". Ja "Nadam se da neću proći kroz to što vi prolazite izvolite dokumentaciju da podpišete sve sam ja to već pripremio". Ministar je to podpisao i obećao mi je da će kroz koji dan Mirka Ivanovića da pošalje na neki samit na Kipru i da će meni i Ivanu dati lažne pasoše i neko oružje koje je pod zaštom države. Izašao sam zadovoljan i otišao sam kod Ivana u stan pokazao sam mu podpisane papire i rekao mu da se spremamo na put.

 Ivan se iznenadio jer nije mogao da veruje da ću uspeti da ubedim ministra da nam da sve benificije izvadio sam iz džepa značku državne bezbednosti i za mene i za njega. Gledao je u onu značku i samo se smešio. Značke smo držali u unutrašnjim džepovima jakni ili u novčanicima. Rešili smo da idemo da osmatramo one garaže Janka Ivanovića za koje imamo operativna saznanja gde se nalaze. Seli smo u belog Audija i uputili se ka toj jednoj od garaža. Parkirali smo se naravno naspram garaže iza dobro osmišljeno postavljenog kontejnera. Nije se dešavalo ništa ne obično sve dok kroz tu ulicu nije najpre prošao 1 a zatim ubrzo i drugi Stojadin zaustavili su se na kraju te ulice i vozači su razmenili nekoliko reči. Naravno ja i Ivan koji smo bili u kolima na recimo 50 do 100 metara nismo mogli da čujemo ali smo im odprilike čitali sa usana. Rekli su da sumljase da ih pubovi prate i da moraju hitno da pale, zatim su ubrzo ušli u vozila i projureći uz zvuk sirene pored nas.

 Ja sam se iznervirao jer više tu ne pravdu koju nam Mirko i njegov bratanac Janko prave ne mogu da trpim i koje i kako mogao da zna da pratimo ove likove tj osmatramo ovu garažu. Opet sam na Ivana ni krivog ni dužnog svalio buicu pitanja koje on isto postavlja sam sebi znajući da on ne može da mi da odgovor. Konstatovao sam da je najbolje da idemo odavde dok se nisu vratili da nas izrešetaju. Ivan se uz smešak obazreo okolo i rekao da sam upravu. Krenuli smo ka njegovom stanu svesni opasnosti koja nam preti.

 Evo poglavlja nakon 4 dana nadam se da vas nisam razočarao.