Vatreno Krštenje

50

 Miloš

 Ne mogu da verujem šta je ovaj odvalio hoće imunitet ali to sve zavisi od tužioca kao i od nejgovih uloga. 

 Srećom moje opako razmišljanje prekinuo je tužioc svojim pitanjem: "A čime vi možete potvrditi tačnost vašeg iskaza kao i to da ste vi baš taj kome trebamo dati imunitet"?

Šreger "Mogu potvrditi time što vam mogu pokazati gde su Jović Milica i Jelanović Ivan a mislim da je to za vas preko potrebno". Nasmejao se kao da je izvukao keca iz rukava.

Dobro može i tako ako nam pokažete to imate imunitet samo ako se inspektor Savić slaže zato što ste njega pokušali da ubijete a ne mene". 

Oboica su pogledali u mene kao da oed mene sve zavisi što je i istina. Pročistio sam grlo i rekao: "Oprosti ću ti što si pokušao da me ubiješ ako mi budeš pokazao sve i budeš dao detaljnu izjavu u suprotnom nećeš ići u zatvor već videćeš gde". 

Šreger: "Uredu imamo dogovor inspektore". 

 Pozvao sam Radana preko motorole i Javio sam mu da idemo sa svedokom saradnikom na lica mesta i da se okupe timovi. Proverio sam metke u mom c z i krenuli smo. 

 Ja sam bio u prvom džipu i samnom u vozilu su bili Šreger Tužioc, slaviša i Kepec. 

Ko se neseća Kepeca to je onaj što je ranjen u kući kada je i Miloš bio ranjen prilikom oslobađanja Ivanovog sina.

Prvo nas je vodio u Kaluđericu i tamo nam je pokazao jednu oronulu staru zgradu u čijem smo podrumu pronašli Ivana zavezanog za stolicu i bez svesti. Brzo je i pristigla hitna pomoć koja ga je odma odvela u bolnicu. Zatim nas je vodio u Staru pazovu do jedne kuće gde smo našli Jović Milicu takođe u besvesnom stanju koju je odveo sanitet u bolnicu.

 Sve vreme smo svi ćutali u džipu samo sam ja progovorio kada smo seli u kola šta ću sve danas da vidim. Nakon 10 minuta vožnje i Šregerovih uputstva gde da vozim stigao sam do zgrade u kojoj sam živeo dok sam studirao. Zatim smo došli do podruma koji je pripadao stanu koji sam ja iznajmljivao. Sve vreme kada smo ulazili u prostorije svi su verovali Šregeru ali sam ja za svaki slučaj ulazio sa odkočenim pištoljem što nam je i na kraju spasilo glavu. IZ tog podruma su izletela 2 tipa sa Automatskim puškama i pre nego što su zapucali ispalio sam im po metak u ruke a zatim i u noge popada li su na zemlju a puške su im ispale iz ruku. Prišao sam jednom a Kepec drugom i stavi li smo im lisice. Zatim je i Radan sa svojim timom ušao u zgradu a ja sam rekao da zovu hitnu i da ovu dvojicu vode u zatvorsku bolnicu. Kada je rađen uviđaj u podrumu nije nađeno ništa ali je utvrđeno da je Šreger namenski nas dovukao ovde da bi nas pobili a on nestao u ne poznatom pravcu. To je odkriveno prilikom rekonstrukcije kada se utvrdilo po izjavi tužioca koji je silazio zadnji niz stepenice koje vode ka podrumu zato što Šreger se stalno štekao iza mene ili iza Keeca ili Slaviše i nikada nije moglobi se tako reći stajato tako da bi mogao biti čista meta. On je ipak  i ako mu je ukinut status svedoka dao izjavu u policiskoj stanici. 

 Kada su Šregera odvezli u stanicu ja sam otišao do Bojane i odvezao sam je u bolnicu kod Ivana. On je bio u komi od silnih batina koje je dobio ali je takođe pao u komu zbog toga što je nekoliko dana bez prestanka drogiran. Zatim sam otišao džipom do ministarstva gde sam se kao i obično parkirao na službeni parking i uputio sam se prema ulazu zgrade. Tamo me je dočekalo obezbeđenje koje me je propustilo bez razoružavanja kao i obično i otišao sam stepenicama do četvrtog sprata. Tamo sam ednim klimanjem glave pozdravio momka koji inače stoji tamo i uputio sam se prema kancelariji ministra. Sekretarica me je odmah primila i uvela me kod ministra. Ministar nije verovao šta sam mu rekao i rešio je da će da mi sredi da ja budem savetnik ministra ja sam to odbio a on je onda rekao da ću da budem sledeći načelnik odeljenja. Rekao sam da nema potrebe ali da želim uskoro da rukovodim akcijama stalno a ne samo u hitnim slučajevima kao što je ovaj. To je prihvatio a zatim mi je dao jednu pozivnicu na kojoj je pisalo: "Poziv na prijem u čast našeg mladog i hrabrog inspektora Savić Miloša koji će se održati 01.01 1986 godine u hotelu ... na Zlatiboru". Ja sam se nasmešio i pitao  sam ga zašto nije upisano ime hotela a on mi je odgovorio da je to tajna za mene ali svi ostali znaju. 

 U sledećem poglavlju ispovest majora Šregera ako bude živ naravno.

 Obećao sam da će biti brzo i održao sam obećanje.