Vatreno Krštenje

15

 19 Septembar 1985

 Stižem na posao u prvu smenu spavao sam ovu noć kod Ivana. On živi sa ženom i sinom a imaju veliki stan pa nije problem da nekada prespavam kod njih. Stigli smo zajedno na posao i parkirali se u garažu, zatim smo se popeli u prizemlje i portir Jovo nas je obavestio da nas traži direktor Simeljić čim stignemo na posao.

 Kada nam je to saopštio ja i Ivan smo shvatili da imamo verovatno suočavanje sa novim načelnikom odeljenja i ako se Ivan nadao da će on postati novi načelnik. Popeli smo se stepenicama do trećeg sprata i prijavili se kod ljubazne sekretarice. Kada sam ušao u kancelariju direktora zamalo me šlog nije strefio. Video sam čoveka koji se predstavio kao otac Milice Jović a i za taj identitet je imao ličnu kartu. Josip nam je predstavio novog načelnika našeg odeljenja druga Mirka Ivanovića. Kada sam čuo da se preziva Ivanović želudac mi se tri puta prevrnuo u stomaku. 

 Čovek nam je skroz opušten i uz bezobrazni kez rekao: "Čini mi se da se mi znamo od nekud". Tedoh da mu kažem ono što mislim ali me je Ivan tako jako ćušnuo laktom da sam odustao od te namere. Kada smo napustili kancelariju ja i Ivan smo rešili da odemo na piće u obližnji kafić. Kada smo stigli i naručili po kafu oboica smo ćutali nekoliko minuta da bih ja naposletku progovorio. Šta ovo bi prijatelju ubaci nam neko mačora u gaće. Ivan se samo nasmejao od muke na moju opasku. "Vidi Miloše daj bože da preživimo čini mi se da je sve ovo veoma gadno. 

 Izašli smo iz kafića i  otišli smo nazad do stanice. Kada smo ponovo prošli pored portira zovnuo me je na stranu. Ja sam mu prišao ali mi je on rekao da moram doći iza pulta i da odemo sami u neku malu prostoriju da mi bnešto saopšti. Ja sam se uznemirio i odkočio ne primetno svoj cz. Ušli smo u neku malu smrdljivu prostoriju i tu mi je Jovo rekao "Šta si se usra neću te ja ubijem simpatičan si mi. Ali ne znam kako ovo da saopštim Ivanu, zapravo će biti najbolje da mu ti to saopštiš zato što se vas dva u najboljim odnosima zadnjih nedelja". 

 Počeo sam već da gubim strpljenje "Aj prijatelju zajebi taj uvod i pređi na stvar". "Dobro ne mo se ljutiš odma upravo pre možda 20 minuta Ivanova žena je prijavila otmicu njihovog sina, i na lice mesta su otišle dve policiske patrole". Ja sam se preznojio i naslonio sam se na vrata da se ne bih onesvestio i samo sam uspeo da pitam Jova koje su dve patrole otišle na lice mesta. Rekao mi je da su u jednoj patroli Kepec i Radan a u drugoj Šund i Peđa. Lakše mi je bilo zato što sam znao da su sva četvorica iskusni policajci ali mi je najveći problem predstavljalo to što nisam znao kako Ivanu da saopštim da mu je sin nestao". 

 Izašao sam iz kancelarije zelen u licu, došao sam do Ivana koji me je čekao naslonjen na pult. Pogledao me je sa blagim smeškom i upitao "Šta je kolega to što ja ne smem da čujem da se ne muvate ti i Jove možda". Na silu sam se nasmejao i ako mi je do smejanja bilo kao do lanjskog snega. Prišao sam Ivanu i sa ozbiljnim izrazom lica rekao "Dajmi toj pištolj" On me je čudno pogledao "Štaće ti moj imaš svoj" Rekao sam mu da želim da probam njegov pištolj i predao sam mu svoj a on je meni predao njegov. E sada mi je lakše bilo zato što sam ja sve metke iz mog pištolja stavio u džep i i sada je moj pištolj prazan. Zatim sam ga pozvao do moje kancelarije i kada smo došli tamo i pošto smo seli saopštio sam mu rečima: "Ivane brate meni je stvarno žao ali ali ali tvoj sin je otet".