Vatreno Krštenje

14

 16 Septembar 1985

 Miloš

 Gledam u devojku ne mogu da verujem šta sam upravo čuo. "Da li ste sigurni", upitao sam je suvim promuklim glasom. Ona se tužno osmehnula i  rekla: "Nažalost inspektore, stvarno mi je žao mogu da vas jedino uputim na čuvara bolnice i izabranog lekara Stefana Ilića" Prihvatio sam taj njen predlog i pošao sam za njom prema nekim vratima. Kada sam prošao kroz ta vrata video sam nekolicinu ljudi kako sede i nešto pričaju nisu nas primetili kad smo ušli. Jedan od njih je rekao "Najbolje će biti da obavestimo miliciju i da se mi ogradimo od toga" Ja sam prišao stolu i izvadio službenu legitimaciju da me nebi zamarali suvišnjim pitanjima ko sam ja i šta tražim tu. 

 Drugovi doktori i ostalo osoblje ja sam inspektor Miloš Savić i ovde sam došao po pozivu, javljeno mi je da se pacijent od kojeg ja tražim izjavu u jednom veoma! ozbiljnom slučaju i sada čujem da to neće biti moguće iz nekih meni ne poznatih razloga. Čovek ne stariji od 50 godina je prišao meni i rekaomi "Druže inspektore on je nestao i sada sve prelazi u vašu nadležnost". Čovek je bio upravu nema šta sad je opet sve na mojoj tintari. Uredu moguli da vidim njegovu sobu gde je boravio? Čovek je u ljubazan osmeh mene uputio ka njegovoj sobi koja se nalazila na trećem spratu. 

 Kada sam ušao u sobu zatekao sam Ivana kako uzima izjavu od neke veoma zgodne ženske. Kada me je primetio Ivan me je predstavio medicinskoj sestri koja je bila zadužena za Stefana. Ivan je dok ja nisam došao već od nje uzeo izjavu a ja sam rešio da neovlašćeno ali ne i nepotrebno izvršim malu pretragu terena dok neko nešto nije izmuvao. 

 Pregledao sam prvo njegov ormar sa stvarima zatim nadkasnu iznad noćnog stočića a na posletku i njegov krevet.

 Ispod kreveta sam našao mali papirić na kome je sa jedne strane pisalo "Jebite se kerovi a sa druge Janko Ivanović". Verovatno mi je izraz lica bio toliko kretenski da me je Ivan pre svega pogledao čudno a zatim upitao kroz šalu da li sam možda video nekog akrepa ili pak karakondžulu ispod kreveta. Ja mu ništa nisam rekao već sam mu pokazao papirić sa porukom. Ivanov izraz lica se u sekundi promenio i postao ne obično kamen. 

 Medicinska sestra je njega pitala da li je dobro i da li mu možda treba neki lek pošto je stvarno ličio na nekog čoveka koji je sveže ošinut infartom. Zatim je počeo da viče "Dokle više da li nas neko zajebava,, ili možda neko ovo smišljeno radi da nas jebe u glavu"!!! Posle tih reči se smirio i izvinuo devojci koja se stvarno prestravila od njegovog straičnog urlanja. Poruku sam vratio na isto mesto i uputili smo se ka našim kolima. Uz put sam preko motorole pozvao ekipu za uviđaj. Do stanice sam vozio polako da ne bi ubio i sebe i druge. 

 Kada smo stigli u stanicu od direktora Simeljića smo saznali da je Jovan dobio premeštaj u Ulcinj a da će za koji dan biti izabran i novi načelnik našeg odeljenja.