Vatreno Krštenje

16

19 Septembar 1985

Miloš

Kada sam Ivanu saopštio da mu je sin nestao ne obično mi je bilo što je krajnje smireno odreagovao. Samo je spustio pogled i ćutao. Ja sam ga razumeo i nakon nekoliko minuta sam ga posavetovao da krenemo ka njegovoj kući. On je samo ćuteći ustao i uputili smo se ka garaži. Naravno ja sam vozio jer on nije bio u stanju ni da sedi kako treba a ne da vozi. Stigli smo pred njegov stan na Zvezdari i tu su već bile one dve patrole. Ivan je prošao gore a ja sam ostao da popričam sa Radanom i Kepecom zato što sam se sa njima bolje znao nego sa onom drugom dvoicom. Kepec mi je rekao da je Ivanov sin nestao jutros oko 7.45 kada ga je majka izvela i povela prema parkingu da ga odveze u školu. Tada je na parking uleteo Beli Stojadin i iz njega su izletela 3 muškarca naravno sa magnumima sa prigušivačem i ženu udarili drškom pištolja u rame a malog spakovali u gepek. Ja sam se namrštio i počeo sam da sa blago povišenim tonom govorim Radanu i Kepecu: "Šta može biti krivo dete od 8 godina zašto više ko su ti sa Belim Stojadinom ko se krije iza svega gde sve ovo vodi".

Nakon nekoliko minuta kada sam se smirio ušao sam u zgradu i popeo se na treći sprat ni sam ne znam zašto seo sam na stepenice koje vode na četvrti sprat. Gledao sam oko sebe i na dovratku Ivanovog stana primetio sam jednu ceduljicu. Ustao sam i prišao vratima lagano sam se sagao i uzeo ceduljicu na ceduljici je pisalo: "Da bi dobio Jelanoviću svoga sinčića živog i zdravog moraćeš nam dati Miloša Savića živog ili mrtvog".

Kada sam ovo pročitao prebledeo sam ne želim da umrem, a još manje želim da dete svog prijatelja nosim na savesti. Ne znam šta da radim. Ceduljicu stavljam u džep i ulazim u stan. U dnevnom boravku je sedela Ivanova žena, a ona mi je rekla da je Ivan u sobi i da se preslači.

Ivan je ušao u prostoriju i ja sam mu pokazao ceduljicu. Kada je pročitao sadržaj ceduljice samo se srušio na trosed i zagnjurao je glavu u svoje šake. Ja sam zatim izvadio njegov Glock iz mog džepa i repetirao ga: "Drži prijatelju mene znaš cele dve nedelje a tvoje dete je u pitanju".

Ivan je samo podigao glavu i ispred njega je stajao pištolj sa cevi okrenute ka meni a drška je bila tačno ispred njegovih ruku. Samo se tužno osmehnuo i rekao mi: "Jao Mišo jesi lud ti st varno brate nisi normalan nadaj mo se da ima i neko drugo rešenje, a još i to posle ovog čina ja tebe ne mogu ubiti". Pištolj sam spustio na stočić koi je stajao sa Ivanove desne strane. Pošto nisam prvi put u ovom stanu otišao sam do kuhinje i popio malo vode. Dok sam pio vodu začuo sam da zvoni fiksni telefon u hodniku. Ja sam prvi stigao do njega i podigao sam slušalicu.

Sa druge strane sam začuo glas onog zlikovca: "O druže inspektore već si tu nadam se da si i ti video moju poruku i da ćeš doneti pametnu odluku da zaštitiš život a i celu porodicu svog prijatelja". Doneo sam i biće ispunjeno ono što želiš kada vratiš dete. "O druže inspektore boim se da to neće biti moguće". Sa druge strane se začuo jeziv vrisak. "Šta je druže inspektore zezam se nije to krik sina tvog kolege ali ne znači da nije od nekog drugog deteta hahahahaha".

Zaustio sam nešto da mu kažem ali je brzo prekinuo vezu. Otišao sam u dnevnu sobu i seo pored Ivana jedva sam mu rekao šta se upravo dogodilo a on je samo zgrabio svoj pištolj dao meni moj i rekao idemo.