Vatreno Krštenje

10

 12. Septembar 1985

 Miloš

 Ovo dosadno veče ne znam kako da pretvorim u nešto zanimljivije sedim sam u stanu na voždovcu i ne znam kako dalje. Od kada su na mene pokušana 2 atentata u roku nekoliko sati vreme provodim po različitim stanovima ili u stanici. 

 Prevrćem se po krevetu i nemogu da zaspim zatim ustajem sa kreveta prilazim do ormara i stavljam periku, lažne brkove i bradu. Tako maskiran dolazim da se još jednom pre nego što izađem iz stana pogledam u ogledalo. Sam se sebi nasmejem u lice i zadovoljno klimnem glavom i zadovoljno klimnem glavom kako sam se dobro maskirao. 

 Silazim ispred zgrade i sedam u 1 od moih novih službenih automobila to je trenutno Sivi Jugo 45. Dolazim ispred stanice i vozilo parkiram u garažu. Muka me svaki put uhvati kada prođem ispred garaže i setim se svog golfića. Ulazim u kancelariju koja se nalazi na spratu zato što smatraju da mi je bezbednije da imam ikancelariju na spratu i da je manja verovatnoća da će tu da me izrokaju. Po ko zna koji put vrtim papire i nemogu da sklopim kockice ovog slučaja. I dok sam pregledao dokumentaciju koju smo prikupili uvezi nestanka Jović Milice zazvonio mi je telefon. Na vezi je opet bio Janko Ivanović. Začuo sam njegov zlokoban osmeh: "O gospodine inspektore kako vam je zadnjih nekoliko dana da li ste rešili da me pustite iz zemlje ili da ja rešavam ovu klinku dosadilo mi je više i da je hranim i da je jebem tako da odlučite što pre njenu sudbinu. Njena sudbina je u vašim rukama inspektore. Rekao sam mu da ne zavisi sve od mene i da ću mu da ti broj načelnika odeljenja pa neka vidi sa njim. Prihvatio je i dao sam mu broj načelnika. Kada sam zalupio slušalicu nervozno sam ušao i šetao kancelarijom sada mu se na teret možepotencijalno staviti i krivično delo silovanja. Ali sa druge strane ne može mu se ništa staviti zato što je mrtav, a sa druge strane nije mrtav nego mi se javlja a ovaj ovde jebeni telefon, a sa treće strane koje onda onaj ubijeni muškarac, a sa četvrte strane da li je ta devojka uopšte silovana ili je saučesnik. Bože da li sam ja normalan?

 Sedeo sam tako još neko vreme i rešio sam večeras da neidem nigde već da se malo priberem i da razmislim kuda dalje. Negde oko 4 ujutru Ivan je došao u moju kancelariju da igramo karte. Igrali smo karte i diskutovali o slučaju. Ujutru na jutarnjem sastanku odeljenja Jovan se izdrao na mene što sam ja kao vođa istrage preusmerio pozivanja Janka Ivanovića na njega i što sam njemu natovario teret. Usputmi je i rekao da sam nesposoban i da mi istraga tapka u mestu i zapretio mi je da će da mi da otkaz ako još neko ovakvo sranje napravim. 

 Ja i Ivan smo popili kafu u policiskoj kantini i rešili smo da angažu je mo doušnike iz podzemlja. 

 Ivan je došao po mene i rekao mi je da ga pratim. Otišli smo u policisku garažu i sa nekim autom koi ja do tada nisam video. Stigli smo u centar grada u jedan kafić. Tu nas je čekao čuveni mangup Stefan Stojanović. Stefan Stojanović je visok lep momak sa izbrijanom glavom a ruku ima malo manju od moje. Ivan mu me je predstavio i rekao da sam pouzdan. Stefan nam je rekao da i on ima problema sa tim nekim novo nastalim klanom koji ne znase gde mu je baza ni ti se ne zna ko mu je vođa samo se zna da uvek idu u realizaciju sa 3 čoveka, 3 magnuma 357 sa prigušivačem i Belim Stojadinom. To im je modus rađenja. Čak sam čuo ali ovo nij sigurno kako sam shvatio Stefana da im je vođa neki Sima Žundavi misli tako ga svi znaju.

 U stanici smo ja i Ivan remizirajući stvari shvatili da ne mrdamo dalje od početka i angažova li smo Stefana da nam nađe bilo šta od čega bi mi mogli da počnemo, ali smo takođe bili svesni da nam vreme ističe.