ONA PRIPADA MENI

Paris 1.

Stizem ispred njenog stana i sviram joj najavljujuci joj da je cekam.
Izlazi napolje i u pocetku kada je videh bez stvari pomislih da je mozda odustala i da ne ide.
Ali, sto se vise priblizavala autu, primetio sam mali plavi ranac na njenim ledjima.
Bio je natrpan to se iz daljine videlo.
Usla je u auto i nasmejala mi se pozdravljajuci me.
"Mr. Guella izvinite ako kasnim. " rece vezajuci pojas.
"Ma ne kasnis, upravo sqm stigao. Reci mi jel nosis ti neki kofer ili jos stvari?" Upitah pokusavajuci da ne budem neprijatan.
"Pa ja, ovaj, imam sve ovde. Sta mi vise treba?" Rece ne ostvarivajuci kontakt pogled sa mnom.
Bila je u nekoj tankoj jakni, koja je vise za jesen nego za zimu. Nisam znao kako da je pitam ima li sta toplije, a da je ne uvredim. Pojaacao sam grejanje, a ona je polako izvadila promrzle prste iz svojih dzepova i drzala ih na kolenima.
Stigli smo na aerodrom. Poneo sam kofer i uzeo i njen ranac i ako je ona bila i previse odlucna da mi necee dati da ga nosim.
Ubacili su nase stvari i nas smestili na nasa mesta u moj privatni avion. Vec duze vreme se nisam vozio njim. Radujem se sto mu se
vracam, sa njom.

Eva P.O.V

U autu sam pokusavala da budem sto tisa. I on je bio tih. Pogledala sam ga par puta u odrazu svog retrovizora, ali isto tako sam brzo sklanjala pogled da ne bi posumnjao on nesto.
Kada smo stigli na aerodrom, mislila sam da ce avion biti pun putnika. Gle, samo on i ja idemo. Ovo je njegovo. Mi, sami u avionu. Eva, sta ce ti takve misli. Smiri se, David te je samo pozvao da ku pomognes sa prevodom. U ostalom njegova devojka ce sigurno doci za par minuta. Mada, zasto je vozio mene, trebao je nju da vozi. Mozda zaista idemo sami.
Kada smo zauzeli svoja mesta u avionu, sedela sam preko puta njega, a izmedju nas je bio sto prepun hrane i pica. Nisam bila ni gladna, a ni zedna. Razmisljala sam o svemu ovome, njemu, putu. Odjednom vrata aviona su se zatvorila i cuo se pilot koji nam zeli srecan put i da krecemo. Znaci ona ipak ne ide. Njegova devojka ne ide?

David P.O.V.

Avion polece, a izmedju nas je neprijatna tisina.
Primetio sam da me par puta streljala pogledom, kao sto je verujem i ona to primetila kada sam ja to radio.
Svu tisinu prekinula je pitanjem.
"Zasto vi ne gledate kroz prozor, mislim, pogledajte mi smo medju oblacima, mislim da vidim nasu firmu ahaha, ovaj..."bila je tako radosna dok je to pricala, ali je zbog mog osmeha koji sam joj naglo uputio spustila glavu, i ucinilo mi se postidela.
"Pa cesto se vozim avionom, navikao sam. Za mene je to kao da gledam kroz prozor svoje sobe.. sve je isto." Kada sam to rekao pogledala me je pravo u oci i nasmejala se.
"Kako je sve isto, ovaj oblak nije bio tu prosli put, promenilo se znaci nesto.. i kroz prozor vase sobe drvo ispred vase kuce izgubilo je koju granu ili list. More ispod nas, nekad ce biti puno  brodova, a nekad nece... znaci pogled nije uvek isti. " nasmejala se i sklonila kosu iza uha posmatrajuci oblake koji su prolazili pored nas.
Nasmejao sam se potajno i pogledao kroz prozor trazeci novi pogled. I bio je tu. Samo to nisam shvatao. Ispod nas nije bilo brodova, a secam se kada sam bio mali i kada sam se vozio avionom, voleo sam da brojim brodove. Oblak je bio svetliji nego prosli put kada sam se vozio. Osecam se glupo, ali ona mi je otvorila oci.
"Pricaj mi o sebi Eva." Rekao sam pokusavajuci da je otvorim j saznam neszo vise o njoj.
"Oh.. pa znate me valjda dovoljno.." rece pravecj zacudjenu facu.
"Da, ali zelim jos da te upoznam." rekoh.
"Amm.. znate vec da imam 26 godina, zivim amm sama, nisam zavrsila skolu, ali tecno znam italijanski i francuski... znate vec moj zivot nije tako zanimljiv ..." rece spustajuci ramena.
"Mogu li da te pitam jedno privatno pitanje" rekoh podizuci obrvu.
"Pa valjda mozete.."rece slezuci ramenima.
"Ko je Ema?" upitah ocekujuci odgovor.
Stegla je jace stranicu od sedista i ugrizla se za gornju usnu.
"Ot..otkud vi znate za Emu?" Upitala je pomalo preplaseno.
"Pominjala si je u snu ono vece.. znas cuo sam.. mislim ne zelim da budem neprijatan...ako ne zelis da pricas ne moras." Rekao sam i primetio kako je okrenula pogled ka svojim rukama.
"Mislim da je ta prica nesto sto je totalno nebitno!" Rece, a iz njenih samih reci vec shvatam ozbiljnost situacije. Ne zelim da joj pravim neugodne situacije. Nesto je jako strasno ili tesko vezano ta tu Emu, ali ne znam da li cu ikada saznati... cak nisam radoznao, smatram da ako bi mi rekla da bi mozda uspeli da resimo njene nocne more...
Nastavio sam da je ispitujem da li ima neke hobije ili nesto. O tome smo pricali ostatak puta.
Mogu reci da je prilicno zanimljiva i pricljiva osoba.
Napokon i nazalost avion slece. Prekinuo nas je u dubokom razgovoru o psima. Shvatili smo da oboje neopisivo volimo zivotinje. Raduje me to. Imam dosta slicnosti sa njom, a jos vise razlika.