David Guella. Surovi bogatas, hladne licnosti. Razocaran danasnjim devojkama, koje svakodnevno iskoriscava. U njegov zivot dolazi
Eva Gatino.Devojka koju on, ne gleda u pocetku nista drugacije od ostalih, koje prolaze svako vece kroz njegov zivot. A...
Oops! Ang larawang ito ay hindi sumusunod sa aming mga alituntunin sa nilalaman. Upang magpatuloy sa pag-publish, subukan itong alisin o mag-upload ng bago.
Sa njom u svom zagrljaju bude me zraci Pariškog sunca. Ne znam sta je lepse. Gledam kako joj sunce miluje obraze i istice svaki deo njenog savrsenog lica. Da li da ustanem i prekinem sopstveno zadovoljstvo? Nazalost, da.. ne zelim da me shvati pogresno, ko zna sta sve moze da pomisli ipak sam njen sef. Ustao sam i otisao da se istusiram. Kada sam zavrsio, racunao sam da i dalje spava i da mogu izaci sa peskirom vezanim oko svoga struka, bez odece... Izasao sam i krenuo ka svom neraspakovanom koferu po stvari, medjutim ona je tog trena otvorila oci i gledala zbunjeno u mene, ne progovarajuci ni rec. Pocesao sam se po glavi i gledao isto zbunjeno u nju. Spustila je blago glavu na dole i shvatila da je u mojoj odeci. Brzo je podigla glavu i stavila ruku na usta... "Jao, Mr. Guella izvinjavam se sto sam zaspala u vasim stvarima, ne znam ni zasto sam... " zastala je i pretpostavljam da se setila kako je zaspala, pa se vidno postidela. "Eva, rekli smo da prelazimo na -ti, a drugo nema veze, zasto panicis, i onako smo sada u istoj sobi, mozes mi vratiti kad god zelis.." rekoh ne razmisljajuci koliko neprikladno to zvuci. "Mislim delimo, apartaman, pa, mi zato mozes uvek vratiti.." ispravih se.. Nasmejala se krenuvsi ka kupatilu i prolazeci pored mene. Kada je izasla bila je u svojoj stalnoj odeci. I stavila na moj krevet moje stvari, zahvaljujuci mi se za prethodni dan. Sinula mi je ideja... "Hoces li veceras da odemo, negde, mislim, na veceru?" Rekao sam, kada je ona napravila iznenadjenu facu. "Ja... ne znam.." rekla je i dalje razmisljajuci o mom pitanju. "Zar ne zelis?" Upitao sam je i prilazio joj sve blize dok je ona stajala skupljeno i zbunjeno. "Ne, ne nisam to rekla samo... u redu hajde da idemo." Promucavsi. Pogledala me je u oci, a zatim se okrenula i skoro ne primetno nasmejala. Isto sam uradio i svako je otisao svojim putem. Sedeo sam u spavacoj sobi, dok je ona sedela u kuhinji. Kada je doslo vreme da krenemo obukao sam belu kosulju i dole crne pantalone. Moram priznati nekad se sam sebi divim. Izasla je iz sobe par minuta posle mene u istim farmerkama i bluzi u kojima dolazi na posao. Nisam zeleo da je uvredim niti ista slicno, i sto se mene tice ona je prelepa kakva god, ali u takvom restoranu verovatno bi je svi pogledom osudjivali.. a, i cudno je da jedan prevodilac nema sta sa obuce drugo. Ipak sam je tako predstavio svima. Znao sam da ne bi prihvatila da joj kupim nesto, tvrdoglava je. Medjutim setio sam se dobre ideje i okrenuo par brojeva... Posle nekog vremena stigla je posluga u nasu sobu i rekla: "Gospodine i Gospodjo, jedan privatni sponzor je zeleo da obucete njegovu odecu, i da njegove kombinacije nosite narednih par dana u Parizu." -ovo je ono sto mi je Eva prevela. Eva me je pogledala zbunjeno i neodlucno. Nije znala sta da radi. Shvatio sam da definitivno ne voli da je neko omalovazava na ovaj nacin. Pa sam morao na ovaj nacin da joj poklonim novi izgled, nadam se da nece saznati. "Pa ako su nam dali sponzori, sigurno necemo reci ne.." rekao sam uveravajuci je da moramo zajedno da pormenimo nasu odecu i obucemo to sto nam je dato.
