Skrivene strasti -Završena-

Dvadeset peto poglavlje

Listala je novine i nervozno cupkala nogom. Jutrošnji naslovi su bili odvratni, a znala je i ko je zaslužan za njih. Tačno je mogla da zamisli kako hvata Irmu za vrat i davi je golim rukama, bez imalo griže savsti. 

"Razbludni profesor živi sa svojom učenicom."

"Pročitajte ekskluzivnu ispovest oca Irme Drakulić i kroz kakav su pakao prošli sa njim."

Takvi i slični naslovi su se ređali, a tekstovi su bili još strašniji. Nije ni primetila Ignjata, koji je stajao naslonjen na vrata i posmatrao je. Uzdahnuo je, prišao joj, pa čučnuo kraj nje. "Čije ubistvo planiraš?", nežno je upitao.

Pogledala ga je i pružila mu telefon. "Pogledaj i sam.", prosiktala je.

Uzeo je telefon, preleteo pogledom po naslovima, a onda ga ugasio i stavio na sto, pa je ponovo pogledao. "Ne možeš ih zaustaviti, Gabi. Na kraju, znali smo da će ovako biti.", umirujuće je rekao.

"Pročitaj tekst!", dreknula je.

"Izneli su sve što se desilo, zar ne?"

"Đubre je reklo da sad sumnja da si ga ti platio da je prebije i ubije dete u stomaku!"

Uzdahnuo je i nežno je pomilovao po obrazu, pa je još nežnije poljubio. "Da li ti veruješ u to?"

"Naravno da ne, jebote! Koji ti je?"

Osmehnuo se. "To je jedino i bitno, Gabi. Neka pišu i pričaju šta hoće.", progunđao je, još jednom je poljubio, pa ustao i stavio kafu. 

Samo što je krenula da mu odgovori, neko je pozvonio na vrata. "Ja ću.", promrmljala je. Posle svega zaista više nije imala razloga da se krije u sobi. Na kraju, nije više ni želela. Otvorila je vrata i ugledala dva muškarca ispred njih. "Izvolite?"

"Mi smo novnari..."

"Zbogom.", zarežala je i zalupila im vrata ispred nosa. "Ne mogu da verujem, još su se usudili i na vrata da nam dođu."

Ignjat ju je povukao u krila i slatko je poljubio, pa joj dao cigaretu, zapalio je, pa zapalio i svojul. "To su lešinari, Gabi, pravi novinari se ne bave ovakvim stvarima. Danas je petak?"

"Mhm, što?"

"Želiš li da im pobegnemo za vikend negde?"

Uzdahnula je. S' jedne strane, želela je da ode i na kraj  sveta, samo da ih ostave na miru, dok je s' druge strane vrlo dobro znala da je nemoguće pobeći im. "Idemo. Možemo i u dekinu vikendicu, zabačeno je i mislim da bismo imali mir tamo.", promrmljala je, zaligujući mu usne svojim.

Klimnuo je. "Dogovoreno.", promrmljao je. 

Uzela je telefon i okrenula oca. "Tata, jesi li video naslove i tekstove u novinama?"

Avram je uzdahnuo. "Jesam, ćero, ali moj ti je savet, nemoj da ih čitaš. Nerviraš se bez potrebe, a ne možeš ih zaustaviti.", nežno je rekao.

Uzdahnula je. "Znam, to mi je i Ignjat rekao, ali ne mogu da se ne nerviram. Tajko, mislili smo da odemo u dekinu vikendicu za vikend i..."

"Idite, tamo ćete imati mir. I ugasi telefon, Gabi, nemoj čitati naslove, a još manje tekstove. Doći ćemo sutra Željana i ja i doneti roštilj. Važi?"

Osmehnula se. "Jesam li ti skoro rekla da si najbolji otac na svetu?"

Nasmejao se. "Trudim se da budem."

"I uspeva ti. Pozdravi Željanu, pa se vidimo sutra onda.", promrmljala je i spustila slušalicu, a onda pogledala u Ignjata. "Idem da se istuširam, pa moram da krenem u školu. Kad počinješ da radiš u domu?"