Skrivene strasti -Završena-

Dvadeseto poglavlje

Sedam dana je prošlo kao tren. "Ne ide mi se nazad.", progunđala je, dok je noć pre nego što je trebalo da krenu ležala na njegovim grudima i čupkala mu maljice.

Nasmejao se. "Ti si ta koja insistira da se pazimo, još uvek možeš da se predomisliš i pošaljemo sve dođavola.", promrmljao je.

Uzdahnula je i pogledala ga. "Još par meseci, a onda možemo onako kako hoćemo, Ignjate. Poslušaj me, molim te."

Prevrnuo je očima i nežno je poljubio. "Hoću.", promrmljao je, pa je ponovo poljubio. Dovezao ju je do Sava Centra i pogledao je. "Vidimo se večeras?"

Zaklimala je. "Javiću ti kad, važi?"

Privukao je uz sebe i željno je poljubio. "Važi. Gabi..."

"Mm?"

"Volim te."

Zasmejala se, zagrlila ga i slatko ga izljubila po licu. "I ja tebe volim, Ignjate. Vidimo se večeras.", nasmejano je rekla, još jednom ga poljubila i izašla iz automobila. Još jednom mu je mahnula, poslala mu poljubac, a onda se ukrcala na prvi autobus koji je naišao i sela. Gledala je van. Pahulje su igrale svoj veseli ples, a njeno srce je plesalo u istom ritmu. Zadnjih sedam dana su bili najlepši dani u njenom životu. Uskoro je stigla kući. Nije se iznenadila kad oca nije zatekla kući, u to vreme je obično radio. Samo što je bacila kofer i stavila kafu, neko je pozvonio na vrata. Namrštila se, došla do njih i otvorila ih, a onda dahnula. Ispred njih su bile njena majka i Irma. "Šta tražite ovde?", nadmeno je upitala, iako se nije tako osećala. Sve u njoj je igralo od nervoze.

"Kad uđemo, Gabrijela."

Zacerekala se. "Ne pada mi na pamet da vas pustim u kuću. Recite šta imate i idite.", mirno je rekla, ali je čula u ušima kako joj srce lupa. Nisu za džabe došli ovde, to je bilo sigurno.

Irma je izvadila telefon iz tašnice i dala joj. "Imam sve dokaze, ukoliko ga ne napustiš, uništiću ga."

Pogledala je slike, a onda joj vratila telefon. "Mislite li da će moj otac dozvoliti da ga uništite? Odlazite.", mirno je rekla i krenula da zatvori vrata, kad je majka zaustavila.

"Ja kao tvoja majka i zvanični staratelj mogu da ga stavim u zatvor. Ostavi ga i vrati se kući, ili ću to zaista i uraditi."

Hladno ju je pogledala. "Ja sam punoletna, ne možeš više ništa. Izvolite, radite šta želite, samo se sad sklonite sa mojih vrata, ili ću zvati tatu da mu kažem da ste došle da me maltretirate.", ljutito je rekla, sačekala da majka skloni ruku sa vrata, pa im ih zalupila ispred nosa. Počela je da šeta kao lav u kavezu. Uzela je telefon i okrenula oca. "Tata, stigla sam, možeš li odmah doći kući?"

"Naravno, kćeri, ali sa Željanom sam i..."

"Neka dođe i ona, samo požuri.", progunđala je i spustila slušalicu.

Željana je pogledala u Avrama. "Šta ti je?"

"Želi da odmah dođem kući, osećam da nešto nije u redu. Možemo li..."

"Ma, naravno, Avrame, ovo nije ništa bitno. Hajde, idemo.", promrmljala je, ušli su u auto i uskoro su bili ispred kuće.

"Tata!"

"Šta se desilo, jebote?", zabrinuto je upitao.

"Kafa je već gotova. Reći ću ti, ali mi obećaj da nećeš da popizdiš.", progunđala je.

Prevrnuo je očima. "Neću da popizdim, ukoliko mi odmah kažeš u čemu je problem."

Klimnula je. "U redu, znaš, Ignjat i ja..."

Prevrnuo je očima. "Ja nisam ni lud, ni slep, Gabrijela. I nije da ne znam da je bio sa tobom na Kopaoniku. To što sam te pustio samu, ne znači da sam sve baš prepustio slučaju.", progunđao je. "U čemu je problem?"