Skrivene strasti -Završena-

Jedanaesto poglavlje

Veselo je vrckala po sobi i pakovala stvari za ekskurziju. "Jesi li spremna?"

Nasmejala se i bacila mu se oko vrata. "Jesam, tajko. Jedva čekam da noćas krenemo."

Zasmejao se. "Ja ću te odvesti do škole. Kad krećete?"

"Za dva sata treba da sw okupimo tamo, nikad neće proći."

Prasnuo je u smeh, zagrlio je oko ramena, a onda je poveo ka dnevnom boravku. "Hoće, taman dok nas dvoje ručamo."

Mučenički ga je pogledala. "Ne mogu ni da jedem od uzbuđenja."

Strogo ju je pogledao. "Jedeš, ili ne ideš."

Prasnula je u smeh. "Ne stoji ti ta imitacija strogoće, tata, ali ću jesti, da te ne bih sikirala.", rekla je smejući se.

Nasmejao se i poljubio je u teme. "Tako treba."

Dva sata kasnije su posedali u automobil i krenuli ka školi. "Dobro veče, gospodine Marvić . Gabrijela..."

"Dobro veče, razredni.", tiho je promrmljala. Pomalo joj je bilo neprijatno što su se Ignjat i njen otac našli zajedno. Krišom je pogledala u Ignjata i shvatila da njemu uopšte nije neprijatno, ili se samo pravi?

"Dobro veče, gospodine Drakuliću. Nadam se da nećete imati problema sa mojom ćerkom, ali ako dođe do nečega, svakako uvek možete da me kontaktirate."

Ignjat se nasmejao. "Ne brinite, koliko sam shvatio za ovo vreme, Gabrijela samo uzvraća, ako je diraju. Mislim da neće biti nikakvih problema. Jel tako, Gabrijela?"

Klimnula je glavom. "Jeste, razredni. Tata, idem ja da se pridružim društvu. Volim te, javljaću se svaki dan, obećavam.", promrmljala je i zagrlila ga.

Nasmejao se i jako je stegao. "Lepo se provedi, ćero, javi se kad možeš i obavezno mi javi kad se vraćate, da dođem po tebe."

"Hoću, tata. Vidimo se.", veselo je rekla i poletela ka Vanji i Gordani. "Hej, evo i mene."

Gordana se nasmejala i zagrlila je, a onda je to uradila i Vanja. "Dobro je, uplašile smo se da nećeš doći, ionako ove tri  ne idu."

Uzdahnula je. "Baš mi je žao zbog njih. Nije fer, popraviće te ocene."

"I ja sam to rekla, hvala Bogu, moji roditelji nisu takvi."

Gabrijela je slegnula ramenima. "I moj tata nije takav, mama nije htela da potpiše, pa je tata to sredio."

"Pa, jeste li spremne za put?"

Gabi se okrenula i poglefala ga. "Jesmo, razredni. Možemo li mi u šarage?"

Odmahnuo je glavom. "Vas tri mi se nećete sklanjati sa očiju, Gabrijela. Vanja i Gordana će sedeti iza mene, ti kraj mene."

"Pobogu, razredni, to uopšte nije zabavno.", Vanja je procvilela.

Nacerio joj se. "Znam, ali u poslednje vreme vas tri ste stalno u problemu sa IV-3, a mi smo upravo sa njima u autobusu.", progunđao je.

Vanja je prevrnula očima, ali je ipak prećutala i pogledala u Gordanu i Gabrijelu. Gabrijela je samo slegnula ramenima. Ako bi bila iskrena, ni najmanje joj nije smetalo. "Meni je svejedno.", promrmljala je.

Osmehnuo se. Znao je da joj nije svejedno, video joj je u pogledu. "Hajde, vreme je da uđemo.", tiho je rekao. Ušli su u autobus i on joj je pokazao na sedište do prozora. Klimnula je glavom i smestila se, a Vanja i Gordana su sele odmah iza njih. Uskoro se autobus popunio, vrata su se zatvorila i autobus se lagano zaljuljao. 

"Kolega, zar ne smete da pustite Vaše učenice da sede gde i treba?", nastavnica istorije je zajedljivo upitala.

Mirno ju je pogledao. "Ne želim da rizikujem da Vaši učenici izazovu moje, gospođo. Na žalost, učenici su Vam izvan kontrole.", sasvim mirno je rekao, a onda okrenuo glavu od nje.