Prvi i jedini -ZAVRŠENA-

Šesnaesto poglavlje

Bunovno je otvorila oči i pogledala oko sebe. "Gde sam?" Bilo joj je mutno pred očima, nije znala gde se nalazi niti šta se desilo.

"U bolnici ste, gospođice."

"Sve mi je mutno."

"Znam, ne brinite, sad će doktor doći i sve vam objasniti. A vid će vam se ubrzo razbristriti.", sestra je nežno rekla.

Klimnula je. Vid je počeo da joj se vraća, kao i sećanje na predhodne događaje. Doktor je ušao u sobu. "Dobar dan, Kalina. Kako se osećate?"

"Dobar dan. Sve me boli, gospodine. Slušajte, morate zvati policiju, vozač kamiona ni za šta nije kriv, ja sam njega isekla, sve se desilo u sekundi.", isprekidano je govorila.

"Smirite se, Kalina. Sedam dana ste bili u komi i trenutno je najmanje bitan taj vozač. Imaćete vremena i za to. Kako me vidite?"

"Sada dobro, gospodine. Žedna sam."

Klimnuo je. "Sad će vam sestra doneti vode. Imali ste sreće, Kalina, bilo je gusto."

"Neće grom u koprive, gospodine."

Nasmešio se. "Hvala Bogu na tome, dete."

"Jesu li moji roditelji tu?"

Odmahnuo je glavom. "Malopre su otišli da se odmore kući, samo je jedan gospodin tu od trenutka kad su vas doveli. Niti je išao kući, niti se pomerio iz čekaonice."

"Može li da uđe?", tiho je upitala.

"U šok sobi ste, Kalina, ovde nema poseta."

"Molim vas, samo na trenutak. Molim vas. ", tiho je procvilela i zaplakala.

Doktor je uzdahnuo. "U redu, nema zamaranja, nema suza ili ga neću pustiti."

Klimnula je i jedva je imala snage da podigne ruku i izbriše suze. "Obećavam."

Klimnuo je i izašao iz sobe. "Gospodine, krenite sa mnom. ", rekao je Željku kad je izašao u čekaonicu.

"Šta se desilo, da li... ", počeo je kad je krenuo za doktorom, a onda je ušao za njim u sobu i ugledao njene oči kako ga gledaju. "Mogu li?", upitao je,pa kad je doktor klimnuo glavom,  prišao njenom krevetu i kleknuo.

Kala ga je pogledala. Nikad ga nije videla takvog. Bio je neuredan, neobrijan i raščupan, a ispod očiju su mu se stvorili tamni kolutovi. "Željko... "

"Ššš, ćuti, tu sam, lajavice. Kako si?"

"Ne znam. Sve me boli, Željko."

"Znam, srećo. Proći će, lajavice. Slušaj, nisam imao prilike da ti ono veče kažem, odneli su te, ali volim te, Kala."

"I ja tebe volim, mili. Šta je sa mojim motorom, Željko?"

"Nećeš više sesti na motor, Kala, neću dozvoliti."

"Ne oduzimaj mi jedini razlog da živim, Željko. Ako izgubim i to, kao što sam i tebe, za šta onda da živim? Željko... "

"Mene nisi izgubila, lajavice, nakon svega... "

"Ništa se nije promenilo, mili.", tiho je rekla.

Sklopio je oči kad je spustila šaku na njegov obraz. "Ja ću ga srediti, srećo, ne brini za motor, čekaće te kad izađeš."

Nasmešila se. "Hvala ti, ljubavi. Slušaj me, reci Alekseju da ovo ništa ne menja, možda ću samo malo da kasnim. I ti ćeš biti tamo, zar ne?"

Klimnuo je. "Sve dok sam živ, lajavice."

"Dobro. Hoćeš li da učiniš nešto za mene, Željko?"

"Sve."

"Idi kući, obrij se, istuširaj i naspavaj. Posle dođi."