Prvi i jedini -ZAVRŠENA-

Devetnaesto poglavlje

Sedam dana je brzo prošlo. Dane je provodila sa društvom, a noću delila ljubav i strast sa Željkom u svojoj sobi. "Vreme je da krenem, tajko. Mama nije tu?"

"U sobi je. Odvešću te."

Odmahnula je glavom. "Ostani sa mamom, tata, nemoj da se svađaš sa njom. Željko će doći po mene."

Uzdahnuo je, klimnuo glavom i zagrlio je. "Čuvaj se, sine i javljaj."

"Znaš da hoću, tata, ne brini. Vidimo se kad dođem za kontrolu. I reci mami da je volim."

"Hoću, ćero. Evo Željka, nemoj da te čeka."

Klimnula je glavom, poljubila oca u obraz i izašla. "Spremna?"

"Mhm."

Bila je vidno neraspoložena. Spakovao je njene stvari u gepek, uz njenu pomoć nagurao motor na prikolicu, vezao ga i krenuli su. "Šta te muči, lajavice?"

"Mama se nije pozdravila sa mnom, odlazim, a ne znam ni sa nama šta će biti."

Uzeo ju je za ruku. "Dolazim za sedam dana u Katar, Kala. Jedino što sa nama može da bude je da ćemo jednog dana i ostati zajedno, ljubavi. Onog dana kad ti shvatiš da smo jedino mi bitni. Sad se fokusiraj na vožnju i takmičenje, važi?"

"Važi.", prošaputala je. Pola sata kasnije su bili na aerodromu, obavili šta su imali i čekali poziv na ukrcavanje. "Sve što želim je da ti kažem da pođeš sa mnom, mili.", šaputala je u njegovom zagrljaju.

"Zašto to ne uradiš?", tiho je upitao.

"Bolje je ovako, Željko. Za nas, za naše porodice."

"Za nas nije, za nas je jedino dobro kad smo zajedno. Volim te, lajavice."

Podigla je glavu sa njegovih grudi i pogledala ga. "Znaš da te volim, Željko, voleću te dok sam živa, ali..."

"Ćuti, znam, lajavice.", tiho je rekao i spustio usne na njene. Ljubili su se i grčevito držali jedno drugo sve dok se sa razglasa nije začuo poziv za ukrcavanje na direktni let za Katar. Odvojila se mukom od njega. "Čuvaj se, ljubavi."

"Hoću, Željko..."

"Reci, lajavice." Želeo je da kaže da krene sa njom, imao je kartu, nadao se.

Sklopila je oči, otvorila ih, a dve suze su joj se skotrljale niz obraze. "Volim te.", prošaputala je, otrgla se i potrčala.

Stigao ju je, uhvatio je za ruku i okrenuo ka sebi. "Volim te, srećo.", prošaputao je i ponovo je poljubio.

"Moram da idem.", tiho je rekla kad je upućen poslednji poziv. Dugo je stajao tu, gledao poletanje njenog aviona sve dok nije nestao, a onda je krenuo kući.

Neutešno je plakala celim putem. Pet i po sati leta je provela gledajući njihove slike, kojih je imala bezbroj u telefonu i plakala. U grudima ju je stezalo, bol je bila neopisivo jaka. "Na šta to ličiš, dođavola?", Aleksej je planuo kad ju je video na aerodromu.

"Na mrtvaka, baš onako kako se osećam, Aleks."

Besno je uzeo telefon i okrenuo broj. "Ili ćeš doći ovde, ili ja nju vraćam za Beograd. Biraj!"

"Šta se desilo, Aleks? Jel dobro?"

"Nije! Šta si odlučio?"

"Krećem prvim avionom.", rekao je i spustio slušalicu.

"Zašto si to uradio?", prosiktala je.

"Ako vi nemate pameti, ja je imam! Da pogineš na toj stazi nećeš, barem ne dok voziš za mene."