Prvi i jedini -ZAVRŠENA-

Osamnaesto poglavlje

"Kako je Kala?", Milica ga je upitala kad je ušao.

"Ne znam, kevo, spavala je kad sam došao. "

"Biće dobro. Otac ti još nije došao kući."

"Ne zanima me, kevo, iskreno. To je vaša stvar."

"Zato što si na njegovoj strani."

"Pa i da jesam, pa šta? On nas nikad nije uvlačio u vaše rasprave, ti svaki put. Ne zanima me, shvati!", besno je rekao, izašao iz stana i zalupio vratima.

"Gospođice, treba da primite infuziju.",mlada sestra je rekla i nežno je prodrmala.

Otvorila je oči i ispružila ruku. "Nemojte samo da ga probudite, danima nije spavao.", prošaputala je.

"Ne brinite, gospođice.", rekla je i priključila joj infuziju, pa izašla iz sobe.

Ležala je, razmišljala i gledala u infuziju ne primećujući da je Željko posmatra. "O čemu razmišljaš?", tiho je upitao.

"O tome da li je iko vredan ovoga.", prošaputala je.

"Nije, u to sam siguran, kao što sam siguran i da ćemo, ma šta da se desi, uvek se vraćati jedno drugom, Kala."

Naslonila je čelo uz njegovo. "To znam i ja, Željko. I znam da ćemo, ovako ili onako, na kraju povrediti sve oko nas."

"Zašto onda toliko insistiraš da se razdvojimo?"

Pogledala je u njegove usne i spustila nežan poljubac na njih. "Zato što će me savest manje gristi."

Zazvonio mu je telefon, izvadio ga je iz džepa i javio se. "Imaš li ti u planu da se dovučeš kući?", Milica je besno upitala.

"Nemam.", rekao je, spustio slušalicu i ugasio telefon.

"Željko..."

"Ćuti, moje mesto je ovde i nigde više.", zarežao je.

Nasmešila se. "Htela sam da kažem da te volim."

Nasmejao se. "Nisi, ali volim i ja tebe, lajavice.", prošaputao je.

"Ne, nisam, ali si u pravu, tvoje mesto je ovde."

Strastveno je poljubio, dok mu je ruka zalutala na njene grudi. Mazio ih je, gnječio i uživao u njenom cviljenju. "Mmm, hoću li moći dolaziti ponekad u Moskvu, tebi, lajavice?"

Uzdahnula je. "Želiš li to?"

Klimnuo je glavom i nežno je poljubio u vrat. "Želim, znam da je to sebično, srećo, ali ne želim da me zaboraviš."

"To je ionako nemoguće, mili. Vidi, Željko i očekujem da kad god budeš dolazio u Moskvu radi firme, dođeš meni. Mislim da bi me ubilo da bude drugačije. Uostalom, svakako idem našoj kući."

Uskoro je sestra došla, isključila joj infuziju i otišla, a njih dvoje su nastavili da se ljube, maze i tiho razgovaraju. Deset dana kasnije doktor je ušao u sobu, kao i svakog dana do tada. "Dobro jutro, Kalina."

"Hajde da pogledamo te rane.", rekao je i lagano joj skinuo zavoje sa stomaka i butine. "Odlično. Sad ćemo skinuti konce i možete zvati kući da dođu po vas."

"Stvarno? Idem kući?"

"Mhm, nije valjda da Vam je bilo toliko loše ovde kod nas?"

Nasmejala se. "Ne, doktore, nije, ali vreme je da odem u Moskvu, ne želim da i ove godine kasnim sa startom. Ciljam prvo mesto, znate, a to uopšte nije lako postići kad imate sve njih ispred vas.", progunđala je.

"Znači, imao sam tu čast da operišem i spasem svetskog prvaka."

Slatko se nasmejala. "Još ne doktore, ali ako Bog da, biće tako. Šta ćete sa tim?", razgoračeno je upitala kad je videla mali skalpel u njegovim rukama.