Prvi i jedini -ZAVRŠENA-

Dvadeseto poglavlje

Tri meseca je prošlo kao tren. Katar, Amerika, Španija, Argentina, Italija, na svakoj je uzela drugo mesto. Željko bi dolazio na svaku trku, tih dana bi vodili ljubav, uživali jedno u drugom i voleli se. U međuvremenu bi odlazio, završavao poslove u Beogradu, pa se ponovo vraćao njoj. "Aleksej, moram za Beograd, ti vodi motor za Moskvu sa sobom."

"Šta ćeš u Beogradu?"

"Imam kontrolu."

"U redu, ne zadržavaj se zbog Željka, on će svakako doći u Barselonu."

Nasmejala se. "Ne brini, vraćam se pravo u Moskvu."

Ujutru je sela na avion i nakon tri sata je bila u Beogradu. Poletela je Željku u zagrljaj. "Stigla si, srećo."

"Mhm, odkud ti ovde? Htela sam da te iznenadim."

Zagrlio je oko ramena i poveo je ka izlazu. "Aleksej mi je javio, da mi kaže da te ne zadržavam."

Nasmejala se, sela u auto pa ga strastveno poljubila. "Nedostajao si mi."

"I ti meni, ljubavi. Kad imaš sledeću trku?"

"Za četrnaest dana, zašto?"

"Onda možeš da ostaneš četri, pet dana sa mnom."

"Ubiće me Aleksej. Ostaću, mili.", rekla je smejući se. "Hoćeš na kafu?", upitala je kad su stali ispred njene kuće.

Klimnuo je. "Svaki izgovor da ti budem blizu je dobrodošao."

Nasmejala se, na brzinu ga poljubila i izašla iz auta. "Mama, tata..."

"Tatina ćera! Zašto se nisi javila da dolaziš?", Ivan je oduševljeno upitao.

"Htela sam da vas iznenadim.", veselo je rekla, okrenula se ka majci i ugledala i Milicu sa njom.

"Odkud ti ovde, Milice?", Željko je zabrundao iza nje.

"Došla sam na kafu."

"I da nam kaže lepe vesti.", Jelena je dodala.

"Kakve lepe vesti?"

"Trudna sam, znam da ti nisam ništa rekla, ljubavi, htela sam večeras, ali me je Jelena predupredila."

Kala je prebledela, pogledala u Željka, a onda progutala suze, prišla Milici i zagrlila je. "Čestitam.", tiho je rekla, okrenula se ka Željku i pogledala ga. "Čestitam. Moram da idem da se presvučem, u četiri imam zakazan pregled, u osam avion za Moskvu.", promucala je, okrenula se i otišla u svoju sobu.

"Izvinite, moram u wc.", promemljao je, okrenuo se i otišao. Ušao je za njom, okrenuo je ka sebi i pogledao je u oči. "Nije moje, lajavice. Kunem ti se, nisam je ni dotakao od trenutka kad sam te video. Ne odlazi."

"Željko..."

"Veruj mi, molim te."

Uzdahnula je. "Ne znam, moram da razmislim, pusti me, molim te."

Prošao je rukom kroz kosu. "Ostavljaš me."

Zagrlila ga je. "Dođi kad god me trebaš, Željko, ali ovde se završavaju svi naši planovi, ljubavi."

"Kala..."

"Ššš, volim te, voleću te dok sam živa, mili, ali to dete zaslužuje oca."

"Nije moje, neću da žrtvujem tebe za tuđe dete."

"Idi, ući će neko, budi u pet u našoj rupi, razgovaraćemo, važi?"

Klimnuo je. "Važi. Volim te, lajavice."

"I ja tebe volim, Željko. Vidimo se kasnije.", prošaputala je i on je nakon nežnog poljupca izašao iz sobe. U četiri je bila na urgentnom centru i čekala doktora da je primi. "Kalina, odlično izgledate. Uđite.",doktor je srdačno rekao i uveo je u ordinaciju. "Kako se osećate, Kalina?"