Prvi i jedini -ZAVRŠENA-

Dvadeset sedmo poglavlje

Tiho je otvorio vrata i zatekao je kako stoji kraj otvorenog prozora i puši. Stao je kraj nje, podigao ruku i obrisao joj suze. „Ne plači.", nežno je rekao.

„Pročitao si šta mi je napisala, Željko.", procvilela je.

Nijedno nije bilo svesno da ih samo zid deli od Ivana i da hteo, ili ne, sve čuje. „Jesam, ljubavi, ali nije u pravu, jebote. Tvoja mama je samo pod njenim uticajem, lajavice.", nežno je pričao i brisao joj suze.

„Znam da nije, srećo, ali me jebeno boli. Nakon svega sa našom bebom..."

Uzeo joj je cigaretu iz ruke, bacio je kroz prozor, a onda je privukao u zagrljaj. „Ne razmišljaj više o tome, lajavice, ovo nema nikakve veze sa našom bebom. To dete nije moje, ima oca i majku, nisam dužan da žrtvujem nas, lajavice."

„Nisam sigurna da više želim da idem u Beograd.", prošaputala je.

Podigao joj je glavu i naterao je da ga pogleda. „Biće onako kako ti želiš, ljubavi, meni je svejedno, samo mi je bitno da si kraj mene."

„Znam, ali..."

Izvio je obrvu. „Šta, lajavice?"

„Šta ti želiš?"

Nasmejao se, poljubio je, a onda je gurnuo na krevet, pa legao preko nje. „Da vidim venčanicu na tebi u nedelju, gde, nebitno mi je."

Uvrzla je ruku u njegovu kosu i povukla mu usne na svoje. „Idemo za Beograd, ne želim da njihovo mišljenje utiče na nas. Mi nismo to zaslužili."

Zasmejao se i medeno je poljubio. „Shvatila si, srećo."

Klimnula je uz uzdah. „Jesam, mili moj. Već danima razmišljam o tome da se nakon Abu Dabija vratimo tamo. Lepo mi je ovde, ali ne želim da rodim dete ovde."

„Nisi mi ništa rekla, srećo."

Uzdahnula je. „Zato što nisam sigurna, ne znam šta želim, Željko. S' jedne strane, ovde nam niko ne pravi problem, niko nas ne gleda popreko, ali... Tamo me vuče srce."

Nežno ju je poljubio. „Gde god budeš želela, lajavice, nikad i nikome neću dozvoliti da te maltretira, ni tebe, ni naše dete."

Zasmejala se. „Znam, ljubavi. Sad i tata razume."

„Jesi li srećna?"

Ozbiljno ga je pogledala. „Sve dok sam u tvom naručju, ja ću biti najsrećnija žena na svetu, Željko. Naravno da sam oduševljena što je tata tu, ali i da nije došao, ja bih bila srećna kraj tebe.„

Utisnuo je poljubac na njene usne, a onda zavukao šake u njenu kosu i pogledao je. „Znam, lajavice. Slušaj...", počeo je, ali joj je telefon zazvonio.

Pogledala je u ekran, pa u Željka. „Mama."

„Javi se, srećo."

Uzdahnula je, podigla slušalicu, a onda upalila zvučnik. „Mama..."

„Jesi li sad zadovoljna, Kala?"

„Ne znam o čemu pričaš.", mirno je rekla.

„Miličina beba je u teškom stanju, zbog tebe. Odvela si oca od deteta..."

„Nisam, otišla sam sa Željkom, a otac deteta ne znam gde je.", zarežala je. „Niti sam ja kriva za bilo šta!"

„Kako te nije sramota? To dete nije krivo..."

„Dosta, Jelena! Poštujem te kao Ivanovu ženu i Kalinu majku, ali neću dozvoliti da je maltretiraš!", Željko je zagrmeo.

„Ti nisi čovek, ti si đubre! Tvoje dete..."