Prvi i jedini -ZAVRŠENA-

Petnaesto poglavlje

"Jebote, danima te nema, pomislio sam da si ljut i spremao sam se da te pozovem da vidim šta se dešava sa tobom.", Ivan je gunđao dok je vodio Željka ka dnevnom boravku.Sipao im je po viski, pa se smestio na fotelju preko puta Željka.

Uzdahnuo je. Nadao se da će je videti i zato je i došao. Pričali su satima preko telefona, ali ni  jednom se nisu videli od kako su se rastali. "Nisam ljut, druže. Imao sam isuviše posla oko firme. Gde su Jelena i Kala?"

"Jelena i Marina su otišle u kupovinu. Kala je u sobi. U poslednjih sedam dana nije izašla iz sobe, osim da prošeta Lepog.", progunđao je.

Željko je uzdahnuo. "Jesi li probao da porazgovaraš sa njom, Ivane? To ne liči na Kalu.", promrmljao je. 

"I Jelena i ja, ali ništa. Željko, da li bi mogao..."

"Pokušaću, Ivane, nije mi problem.", promrmljao je.

Ivan je pogledao na sat i klimnuo glavom. "Hvala ti. Moram do Murgova, Kala je u sobi, pa pokušaj.", promrmljao je i par minuta kasnije izašao iz kuće.

Željko je duboko uzdahnuo, ustao sa fotelje i krenuo ka njenoj sobi. Pokucao je na vrata. "Šta hoćeš?"

"Lajavice..."

Naglo se ispravila u krevetu i pogledala ka vratima. Znala je da je potrebno samo da ih otvori i sva njena bol će nestati. Ustala je iz kreveta i stala kraj vrata. "Željko... Idi, molim te.", prošaputala je.

Progutao je, seo na pod i naslonio se na vrata. "Ne želim. Neću otići, ni ti ne želiš da odem." Ćutala je. "Želim da te dotaknem."

Uzdahnula je, sela dole i proturila prste kroz maleni otvor ispod vrata. Osmehnuo se i spustio prste na njene. Zadrhtala je. "Nisi mi rekao da ćeš doći.", promrmljala je.

Milovao joj je prste svojima. "Zato što znam da bi mi pobegla. Otvori ih, to je sve što treba da uradiš."

Drhtavo je uzdahnula. "Ne. Provuci prste ovuda.", promrmljala je i povukla ruku. Uradio je kako je rekla, sagla se i spustila usne na njegove prste. 

Zadrhtao je. "Želiš da ih otvoriš."

"Želim, odustaješ od..."

"Ne."

Prevrnula je očima. "Ne budi toliko tvrdoglav, jebote."

"Gde je Lepi?"

"Tu je, čeka da ga vodim u šetnju, vreme mu je, a..."

Uzdahnuo je. "Provuci sad ti prste ovuda." Uradila je kako joj je rekao i suze su joj same krenule kad je osetila njegove usne na svojim prstima. "Doći ću i sutra, neću odustati dok ne otvoriš ova prokleta vrata."

"Čekaću te. Željko..."

"Mm?"

"Volim te."

"I ja tebe volim, lajavice,", prošaputao je, a onda je začula njegove korake kako se udaljavaju, a odmah zatim i otvaranje ulazih vrata. Znala je da je otišao, stavila je povodac Lepom, pa i sama izašla iz kuće.

"Ja ne mogu da verujem, Kala!", njena majka je rekla dvadeset dana kasnije.

Uzdahnula je i prevrnula očima. "Samo mi se nigde ne ide, mama. Nova Godina, dan kao i svaki drugi, osim što su svi pijani i mnogo naporniji. Idite vas dvoje i uživajte."

"Kala, šta se sa tobom dešava? Već mesec dana..."

Uzdahnula je. "Nije mi ništa, zaista. Hajde, zakasnićete. Idu svi sa vama?"

"Idu."

"Super, pozdravite ih sve.", promrmljala je i izgurala oca i majku iz kuće. Znala je da će i Željko biti na toj večeri i dočeku nove godine, ali se ipak nadala da će uspeti da se iskrade i dođe. Nije odustajao, iako ni jednom nije otvorila ta vrata. Znala je da je sebično od nje što je želela da bude to veče sa njom, iako nije imala nameru da otvori vrata, pa mu to nije ni tražila.