U ime porodice

Poglavlje 1

"Nikola
1918.
I naša porodice jedva prežive invaziju dvorske spletke u kojoj smo se našli, i uspeli smo zadnjim linijama odbrane da pređemo baš ovde, u grad Pančevo i uklopimo se u ambijent kao da smo oduvek živeli.
Rastužiće te vest da nisu svi preživeli već samo moje ćerke. Sin i žena su mrtvi u krvoproliću...
Moju tajnu zna 10ak ljudi, ne bih mogao da izadjem iz zemlje tek tako i ne bih mogao da dodjem u tudju zemlju bez da privučem veliku pažnju na bogatstvo koje sam sa sobom doneo.
Potčinjen sam Srbima i njihovoj vladi i potezima, i to će još dugo biti tako da bi sakrili identitet ... Jednog dana moja porodica će se vratiti domovini i oživeti je... do tada tajna mora strogo sa se čuva, za ceo svet je cela porodica ubijena i desila se smena vlasti, a da li će isti narod dobiti boljitka od trenutne?  strahujem... ja nisam slušao narod i zato sam tamo gde jesam, zato je moja žena tamo gde jeste.
Ali tu je moja porodica... i tu je tradicija ... jednog dana nadam se da će moji unuci biti vladari... dobri vladari.
Dug porodice će biti vraćen ... ova porodica je izgubila svoje pravo prezime, i titulu... ali tu je bogatstvo i pamet ...
Tu su igre iz senke ... ja sam naučio da ih igram na dvoru ... naučiće i moji potomci koji će se izveštiti kroz političke poteze Srbije.
Jednog dana kada se sve smiri, doći ću da ti ispričam detalje... zaslužuješ da znaš celu istinu, još samo malo strpljenja da se potvrdi zataškavanje o smrti cele porodice.
S ljubavlju,
sada Nikola Tošić"

2020.
Odlažem ponovo pismo u kutiju i naslanjam se ledjima na policu dok gasim poslednju cigaretu iz pakle. Previše mi vremena oduzima moje povremeno druženje sa precima.... Lekcije tate o svetu u kojem naša porodica nije više od 100 godina, a negujemo to samo zato što je neko prenosio pričicu s kolena na koleno.
Zašto neko iz porodice već jednom ne prihvati bogatstvo i ne navikne se na žvot ovde ? Dvor nikada neće biti oživljen, Engleska kruna se veštački takodje održava.
Vadim slušalice iz ušiju i uranjam u misli  23ogodišnje devojke više klase.
Zatvaram kutiju sa pismima iako mi pada misao da kopam kome je predak kromanjonac pisao ista ova pisma.
Našu tajnu znaju 2 čoveka, Stefanović i Maletić... politički inicijatori i povremeno naši prijatelji a povremeno neprijatelji, zavisno od interesa... Maletić je trenutno predsednik zahvaljujući tatinoj jakoj reputaciji i cenjenosti u srrankama. Ali i tata drži njihove bljuvotine u šaci tako da se niko tu ne usuđuje bilo koga da druka i svi su oorezni jedni prema drugima ...
Podižem se i uspravljam i posmatram kroz prozor Mateja
kako se parkira u dvorište sa ekipom ćelavih i nabildovanih ortaka i kako ulaze u njegov deo kuće...
da... neka cenjena utakmica im je večeras.
Silazim sa tavana u sobu i razmišljam šta bih mogla ja do kraja dana.
Mogla bih da nađem potrošnu zabavu za noć, izađem na neku fensi svečanost ili da ostanem kući.
Ili bih mogla sva tri da uradim - odem na svečanost gde ću naći zabavu za jednu noć koju ću dovesti kući, ali to je kod mene išlo preteško. Nisam volela glupe likove da skidam, a malo sam sretala pametnih.
No, motiv me je odveo do ormara i ogledala.
Zakazujem lokne i šminku i pregledavam haljine. Odlučujem se na kraju za crni uski kombinezon koji mi ističe struk i mršavu figuru.
Sada još ostaje da sačekam kraj dana za svečanost koja se zove "rodjendan kod Milene Stefanović".
Da se razumemo ovo nisu prijateljstva, ali jednog dana konce će nastaviti da vodi Milena pošto je jedinica, kao što ćemo druge konce vući Matej i ja....
Odzvanjanje mobilnog telefona prekida moje misli o tome koliko ljudi mogu da nazovem svojim prijateljima a koliko porodičnim.

"Ko je to nama opet u gradu?" - kažem na ne baš toliko tečnom ali sigurnom francuskom.
"Da li je neukrotiva crna lepotica spremna za još jedan nestašluk?"
Tada sam se raskezila i shvatila da ne idem na rođendan.

12 sati kasnije

"Helena Tošić, ja zaista ne mogu da verujem da si se opet dovela u istu situaciju. Da li shvataš da porodice samo o ovome šuškaju i da si previše pažnje već privukla na sebe?!" - Vladimirovo dernjanje nekako nikada nije ovako kratko trajalo, dok ja još uvek dolazim k sebi, ispijam vodu na stolu i gledam u ogledalu policijske stanice svoje ulepljene crne lokne, bledu facu sa razmazanom šminkom koja je bila savršena kada sam kretala od kuće.
Kombinezon je bar i dalje čitav.
"Izvini tata, zanela sam se..." - oboje smo znali da je bilo preko one stvari ali sam ga svakako pogledala tako da je znao da je moje pitanje kada ćemo izaći odavde.
"Prepričaćeš mi kući gde si bila i šta si radila, naš advokat je sa upravnikom ovog groznog zatvora , kamere hotela su blokirane...pretpostavljam da sa time ti imaš veze" - streljao me je pogledom jer je znao da ako imam veze sa blokiranjem kamera, znači da sam uradila nešto ekstremno užasno...ja da sam roditelj deteta poput mene, ja bih se pitala i gde sam leš sakrila.