U ime porodice

Epilog

Arsen
Gledao sam na snimku iz kontrolne sobe Heleninu posetu tati a mom tastu.
Uključen mi je bio dole test na ruskom pošto nisam razumeo srpski.
-Znao sam da će ti trebati vremena.- rekao joj je Vladimir u sobi za razgovore. Imao je lisice i bio je nogama prikovan za zemlju. Helena je sela na suprotnu stranu stola, a na ulazu je bio čuvar.
-Deda je u Ulcinju. Biće u staračkom domu... Oporavlja se, hvala na pitanju. Matej je u Nici, nećeš ga sretati u narednih godinu dana. Ja sam ovde prvi i poslednji put. Mama će te verovatnno posećivati iako nisi zaslužio. - pružila mu je kesu.
-Šta je to? -
-Knjige iz naše biblioteke. Biće ti dosadno ovde dvadeset godina. - rekla je s visine skrivajući tugu. On je opazio njen prsten. Belo zlato... Dala je meni da odlučim o materijalu i izgledu burmi, s obzirom da je ona devojka koja sama sebi uzima verenički prsten, ostavila je meni da nam izaberem venčanem.
-Drago mi je da si Gospođa Nikolajevič. Videćeš da nisam pogrešio. Arsen i ti se shvatate, i dovešćete Rusiju u visoku poziciju.-
Pogledao sam u svoju burmu, u istom momentu kad je na snimku Helena pogledala u svoju.
-Zbogom.-rekla je i krenula ka izlazu.
-Rodbina.- ona se trgla i okrenula.
-Molim? -
-Kada budeš osetila da si u nevolji, nađi rodbinu. -
-Šta to dođavola znači? - pitala je glasnije otkrivajući svoju histeriju.
-U Rusiju dolaziš bez prijatelja... Svi tvoji prijatelji su Arsenovi. Jana se obavezala ugovorom za Arsena, Dominik nikada nije bio tvoj prijatelj, Kasper je otišao. Neprijatelji kreću. Naći ćeš Rodbinu. -
-Ko su oni? -
-Tajna organizacija. -
-I kako da ih nađem? -
-Ne znam... Ja sam ih našao sledeći tragove i porodične priče. -
-Ti si bolestan Vladimire... Šta je sledeće? Podzemni dvorac? Je l rodbina pravi i orgije u njemu?- smirio ju je njen smisao za humor. Destruktivan crni humor, umeo je da je drži pod kontrolom.
-Videćeš.-
-Ne pravi nevolje... I nemoj da plaćaš agente da traže ovakve informacije. Ne smetaj ni meni, ni Arsenu ni bilo kojoj osobi iz mog života.- rekla je preteći, i ne dozvolivši mu da nastavi,  izašla je iz sobe.
Klimnuo sam glavom momku koji mi je pokazao snimak i dao mu novac za snimak.
Deset dana sa Helenom na Bledu, bila su poprilično mirna. Ustajala je rano i legala rano, nije mi prkosila u izborima večera, i atrakcija. Nije odavala znake depresije, ali nije mi ni klasično prkosila ili pokušavala da mi se ruga.
Ušao sam u njenu kuću u Pančevu i zatekao je za kaučom kako sređuje kofere.
Bila je previše ozbiljna za ono što je bila do pre mesec dana. Slomljeno srce?
Pogledala me je kada sam to pomislio.
-Samo sam ti pakovala stvari. Ne drami.- tada sam shvatio da slaže moje stvari.
-Nema veze, zapravo mi je drago, princezo.- namignuo sam šmekerski i otišao u kuhinju. 
Stigli smo u Pančevo jutros, ona je insistirala da budemo u kući kako bi ona uzela još neke stvari i videla se sa mamom.
Bio sam njena pratnja u belom dvoru zajedno sa prevodiocom.
Po njegovim rečima, i mom zapažanju njihov susret je izgledao ovako...
Helena me je podlakćena vodila od parkinga kroz vrtove belog dvora. Ja sam gledao i recitovao Žaka Prevera.
-Da li ti je Rene recitovao Prevera? - probao sam da je oraspoložim njenim humorom.
-Jednom. I opet će.-rekla je shvativši pitanje ozbiljno.
U podnožiju kuće čekao nas je batler koji nas je sproveo do trpezarije, i ubrzo sam video ženu duge braon kose. Laknulo joj je kad je ugledala Helenu, svoju ćerku, princeskig držanja, i ozbiljnog odraslog stava. Približila joj se i zagrlila je, vikajući na srpskom kako joj je nedostajala. Mešavina tuge i lakoće, obuzimale su tu ženu. Tuge jer je bila u lažljivoj porodici koja je razorena, i sreće jer ponovo vidi svoje dete. Helena je samo grubo obavila ruke oko nje, a lice joj nije odavalo znakove griže savesti.
Tokom razgovora sa Nevenom, i prestolonaslednikom i njegovom ženom.. Koji se obavljao na engleskom. Helena je bila dostojanstvena, i ozbiljna. Možda i preterano. Jedini momenat kada je pokazala da nije isprogramirana, je kada mi je uzela ruku i ispreplitala prste pokazujući burme.
Glumili smo ored javnošću da smo zaljubljeni par, a očigledno ćemo i ispred njene mame, i kraljevske poroedice iz Srbije.
Uzvratio sam stisak ruke dajući doznanja da sam tu. I pogledali smo se u oči i nasmejali jedno drugom. Ja sam poljubio istu ruku koja me je zgrabila, i koja me je isprosila pre dvadeset i tri dana.
Helena je pitala mamu da pređe za Sankt Peterburg, na šta je odbila, ostaće ovde u redakciji, a moji ljudi su joj obezbedili lagodan i zaštićen život na Dedinju.
A kako su se ponašali prema meni? Znali su da sam bio već predsednik, i mislim da su zbog toga bili malo više formalni, ja sam se jeidno trudio da prođem kroz teme književnosti sa njenom mamom kako bismo našli bar neku zajedničku temu.
Posle sat ipo vremena, niz stepenice je silazila plavuša, naglašenih kukova i grudi, ne preterano visoka ali nadogradila je to štiklama. Ličila je na prestolonaslednika, i u safirnim očima videla joj se halapljivost kada me je pogledala direktno u oči.
Glas sa srpskim mentalitetom je bio u vidu pevanja i umiljavanja.
Kada se pozdravila sa Helenom, pružila je meni ruku dok su objašnjavali kako ne znam srpski.
-Moje izvinjenje.- rekla je na Engleskom - Sofija Karađorđević.
-Arsen.- uzvratio sam stisak.
Bacila je neku pošalicu Heleni, ona jeste izvila usne u osmeh, čak se čuo i kikot, ali oči su joj odavale da nije mogla da ponese Sofiju. Drugi to nisu videli, nisu bili čak ni oprezni. Ja sam obavijao ruku oko njenih ramena i završio na siprotnom kraju njene glave igrajući joj se sa kosom dok priča, ljudi okolo su se topili na momenat diskretne bliskosti, Sofiji sam stavio doznanja da sam se samo upoznao s njom a Heleni da spusti loptu. Kontakt je smirivao Helenu, video sam to mnogo puta da uspeva i Jani i Aleksandru.
Na kraju večeri, u avionu nazad za Moskvu, nismo ni reč progovorili o toj večeri. Ja nisam bio zadovoljan samo jednim segmentom.
Na rastanku, ja sam bio sa strane sa prevodiocom, a Karađorđevići su im dali momenat nasamo.
-Posećivaću tatu s vremena na vreme... I sa Matejem se čujem svakog dana... On želi da te vidi.-rekla je Nevena.
-Matej nije okovan već Sara... Ne bih bila oduševljena ali može da me nađe. - slegla je ramenima.
-Znam da ti je žao što ste krili od mene, i ja ti opraštam... U početku sam bila izbezumljena, mesec dana sam svaki dan išla na terapije... Ali posle svega, ja te razumem. Razumem da ti je teško.- obavijala je ruke oko Helene cmizdrajući. Video sam tada Helenin prazan pogled ali nisam, znao o čemu pričaju, kasnije mi je prepričao prevodilac.
-Nije mi žao.- odmakla je mamu od sebe -Ti si znala da tvoj muž mnogo mulja... Da si htela saznala bi. I nije mi žao što sam udaljila sve članove porodice od sebe. Samo ste me sputavali. - stegla je vilicu, ali nije ni trepnula dok je ovo izgovarala - Poziv za život u Rusiji ti je otvoren. Ali ne i mešanje u moj život. Biću novinarka, i biću njegova žena. Helena Nikolajevič Romanov. - rekla je samopouzdano. Mama je bila tužna i povređena, ali znala je da ne može protiv temperamenta njene ćerke. Pozdravile su se, i ja sam se pozdravio sa njima i ušli smo u avion.
Gledao sam je kako drema, premorenu, i setio se da je izlazila prethodno veče da duva da bi mogla da zaspi, zapitao sam se da li će ikada postati porodična osoba....
Da li će ikada stišati mržnju prema sopstvenoj porodici i oprostiti istoj da bi mogla jednog dana da osnuje svoju?
Gledao sam svoju treću bračnu saputnicu kako bezbrižno spava, namontirana u elegantnu jesenju haljinu, okovana nakitom i umereno našminkana kako mi privija galvu uz rame i naslanja na isto.
Vreme je da vidim njen rast uz mene, i svoj napredak uz nju. Naslonio sam slobodan obraz na teme njene glave, i tako naslonjenih glava spavali smo čitavih sat vremena koliko je trajao let. Moja ruka je sama skliznuka na njenu, na naslonu za ruke koji je bio između naših tela i isprogramirano ju je prihvatila dok mi je balavila po ramenu.
Devojka koja obećava, i devojka čiju prirodu nisam mogao da ukrotim već samo  da usmeravam.
Plutao sam između sna i te rečenice.