U ime porodice

Poglavlje 16

-Spremna- rekla sam Saši tiho na mobilnom dok sam pakovala poslednje stvari. Prekinuo je. Jedva se videla belina zore, i ja sam jedva sakrila podočnjake pod korektorom. Danas smo Saša i ja trebali da odemo na Homolje, i to bi bio nestašluk zato što još nisam ozvaničila ovaj odnos. Ali svakako će saznati posle vikenda, svidelo se to njima ili ne.
Saša je spreman da dobije otkaz, i konkurisao je da vodi pripreme ovog leta za vojnu akademiju. Ili mi je bar tako rekao.
Pogledala sam ispresovanog narcisa na polici...prvi narcis kojeg mi je Kasper poslao, posle našeg prvog telefonskog razgovora. Između njih dvojice je toliko sličnosti, ili sam samo ja napravila u glavi sličnost između njih dvojice jer su mi pomutilli razum.
Pomerila sam zavesu nežno i videla Sašu preko puta naslonjenog na vrata dok je drndao mobilni. Bojažljivo sam ga merkala i probala da ga zamislim sa dugom kosom. Mrzela sam to što želim da verujem da je on Kasper, ali on to ne bi mogao da bude. Na previše mesta je morao da bude istovremeno.

10 minuta posle napuštali smo Pančevo uz plejlistu Cetinjskog i prelep izlazak sunca. Zbog ovakvih scena sam se nekada osećala kao da se zabavljam sa gejom.

-Kada ti je rođendan Saša?- pitala sam dok smo jurili kroz polja suncokreta između kojih je bio put.
-13.septembra, tebi?- nakostrešila sam se..
-11.- pogledali smo se u oči i prasnuli od smeha.Slučajnosti, uhvatio mi je ruku i poljubio je.
-Dakle, može da se desi da ga slavimo zajedno 12.? Na Homolju?- izvio je obrve.
-Obećavaš?- rekla sam bojažljivo a opet trudeći se da ne ispadnem paćenica.
-Obećavam.-rekao je i iscmakao me po ruci dok nije došao kružni tok. U stomaku mi je treštala neka mučnina.
Juče mi je Jana objasnila kako da skinem praćenje sa telefona kada mi to bude zatrebalo, nije mi još dostavila podatke o Sari...ali rekla sam da sačeka da prođe vikend.
Brige su ostale iza u ravnici, pomislila sam to kada smo se zaustavljali ispred njegove vikendice.
Mesto se zove Krepoljin, nekoliko kilometara od Petrovca. Brdsko selo.
Izašla sam iz kola i upijala planinski vazduh i svežinu jutra, dok je Saša otključavao kuću.

Ušli smo unutra, bilo je dosta sveže unutra, iako je bio letnji period. Razvukao je roletne. Sve je bilo starinsko,ali raskošno... Videlo se da je sve od nekog skupocenog drveta u vikendici. Imala je prizemlje sa dnevnom i kuhinjom spojeno, a na spratu su bile tri sobice sa po bračnim krevetom.
Nije bilo slika sem goblena, i jedne starinske slike na ulju. Smeđokosa devojka svetlo zelenih očiju, u haljini iste boje kao i očiju.
-Dođi.- trgla sam se kada je to rekao i pokazao na drugi izlaz iz kuće. Izašli smo na trem iza kuće , odatle se prostirao pogled ka vrhu, i čisto zelenilo i šuma...nijedna kuća niti bilo kakva prepreka se nije videla. Dodirnuo mi je lakat.
-Ti si se smrzla, dođi.- rekao je i bez najave me je uneo u naručije, na šta sam ciknula nespremna, čvrsto sam se uhvatila za njegovu bordo, jednobojnu majicu. Bacio je drva u kamin i obmotao me ćebetom i privukao me uza sebe.
-Znaš, mogla sam i da obučem duks i da sedimo napolju.-
-Kvariš romantiku Helenice.- rekao je Saša štipajući me...kikotala sam se grleći ga.
Sedela sam i osluškivala mu disanje dok smo se cmakali i grlili.
-Želim da ugasimo telefone tokom ovog vikenda- rekao je mazeći me po kosi i njegovom omiljenom mestu, potiljku. Klimnula sam glavom, i oboje smo u isto vreme ugasili mobilne.

Zaključila sam da nema ni trunke prašine u ovoj vikendici, to znači da je neko bio ovde...i to skoro. Pogledala sam u ženu na zidu.
Slika je bila stara...jako stara. Primetila sam joj sada drugi put kada sam je gledala smaragdno zelene minđuše.
-Ova kuća je pripadala mom pradedi...umro je rano pa je posle prababa živela ovde...legenda kaže da je tu sliku naslikao njen ljubavnik, i da su se ovde tajno viđali.-
-Deluje da je bila lepa.-
-Bila je Čehinja...-
-Veruješ u tu legendu?- blago sam mu se nasmešila.
Klimnuo je glavom.
-Postoje i pisma o tome. Verujem da je bila velika ljubav...ali pogrešno vreme...i tada si mogao da završiš sa veoma pogrešnim ljudima, ili da nemaš uopšte izbor.- to sada nije mnogo drugačije kada se setim da tata želi da me približi Glebu.
Ali potisnula sam tu misao.
-Čitaćemo pisma?-
-Hoćemo, ali ne sad.- rekao je sklanjajući kosu u stranu i cmakajući me. On je ubrzo zadremao, a kako sam pretpostavila da je opet loše spavao, nisam ga maltretirala. Zatvorila sam oči na kratko i u jednom momentu sam se trgla kada sam shvatila da sam sama na kauču. Mahinalno sam se uhvatila za telefon, i onda sam se setila da je bio ugašen. Uspravila sam se i videla Sašu kod kuhinjskog dela obočenog na šank ređajući nešto na tacnu. Prišla sam tiho i naglo stala pored njega.
-Koliko dugo si budan?- kada se okretao i pogledao me u oči zavrtelo mi se u glavi. Uhvatila sam se desnom rukom za šank dok mi je pričao nešto. Kada je krenuo da me dodirne po ruci izmakla sam se naglo, pritiskajući dugme na telefonu da se upali. Mučnina mi je igrala u želudcu.
Posmatrala sam mu svaki pokret, dok mi se razum odvajao od tela...
-Helena, neću da te povredim, uključi racio-obratio mi se na engleskom, kad sam se trgla i skoncentrisala se na disanje.
Šta je ovo bilo? Kakav mehanizam odbrane? Pogledala sam ga ponovo u oči, i puls mi se tada normalizovao.
Saša.
-Ne bih te povredio.-
-Znam..žao mi je.- oborila sam pogled i vratila sam se na kauč.
Stavio je posle par sekundi toplu čokoladu i medenjake na sto. Pogledala sam ga mrtvog ozbiljnog jer je i dalje procenjivao u kakvom sam stadijumu, i prasnula sam u smeh. On se blago namrštio i onda podigao jednu obrvu upitno.
-Nije Božić...kakvi su ovo medenjaci?-
-Moji su uvek pravili medenjake kada smo dolazili ovde Helena...neću da ugasim tu tradiciju zbog tebe.- rekao je dureći se i uzimajući medenjak. Otela sam mu isti taj medenjak i gricnula.Gledao me je kao da sam mu poubijala pola familije.
-Jako zrelo.-
-Odlični su Saša...želim da mi stalno praviš medenjake.- kikotala sam se.Realno medenjaci su bili tvrdi ko kamen, ali sa mnogo šećera. Ščepao me je za nogu i krenuli smo da se prevrćemo po kauču i čupamo i udaramo.