U ime porodice

Poglavlje 3

Helena

Sedela sam naslonjena na prozor, dok je svirao ovog puta Ćetković. Kad slušam ove pesme dok me Saša razvozi, teško mi je da zamislim da uperi pištolj u nekoga, previše nežne pesme bira za to zanimanje.
-Čekaćeš me celog dana ispred ambasade?-
-Tako mi je naređeno, a i pored je kafić-
-Šta ako rešim da odem? Ili me vrati neko drugi?-
-Nećeš otići bez mene. Takvo mi je naređenje.- uspravila sam se i pogledala ga, promatrala sam mu lice...nemoguće da će sve vreme biti poslovan.
-Ako pobegnem?-
-Daću sve od sebe da te nađem-
-Znaš da mogu da te prijavim i da možeš da dobiješ zabranu prilaska..-
-Znam...ali isto tako znam da su određeni sudski organi potčinjeni tvom ćaletu...a on i ja smo potpisali ugovor o tvojoj zaštiti...za poništavanje toga moraćeš da popričaš sa njim Heleno-
Deluje da je očekivao još mojih pitanja, ali mi smo u tom trenutku prolazili pored samog Tašmajdana. I dodirivanje kvake od vrata je bilo jače od mene.

-Šta to radiš ? - rekao je šokiran jer se upravo upalilo zeleno svetlo na semaforu.
-Testiram koliko si dobar telohranitelj Saša, vidimo se. - rekla sam i iskočila iz auta i krenula da hodam ubrzano, ali nisam potrčala.
Malo će da se digne još prašine oko ovoga šta sam uradila, ali moram da vidim crkvu. Poslali su me u francusku ambasadu, i naći ću Sašu posle iz tog razloga..jer me šalju tačno tamo gde sam želela da odem.
Cela ova situacija oteraće se na moju vodenicu....samo malo strpljenja i taktike.
Plava kupola, baš je majušna ali simpatična...dan je bio topao, pravi prolećni ali nije bilo preterano gužve. Usporila sam korak kada sam shvatila da me Saša ne prati i naslonila se na drvo posmatrajući crkvu iz daleka.
Ako Bog postoji, mogao bi sad da mi da neki znak...probaj da se setiš lika, nekog segmenta...
Puls mi se ubrzao, kao i disanje. Zatvorila sam oči i probala da uđem u neki sadijum meditacije, jer se u filmovima u tim situacijama dešavaju naleti sećanja.
Želela sam da se setim razloga zašto sam došla ovde, i nepoznatog muškarca koji me je doveo.

Zvuk crkvenih zvona trgao me je iz mog paničnog napada, 10 je sati.
Kroz sećanje videla sam kazaljke na 7 sati, ovaj zvuk, završetak liturgije i osetila sam muške usne na svojima pre nego što sam osetila nedostatak ravnoteže i pad.
Stresla sam se.Da li je ovo sećanje ili samo nešto što sam izmislila u glavi?

Da sam se udala, imala bih prsten ovde...i da sam orgijala, imala bih neki otisak na telu kojeg se ne sećam.
Da sam ubila, neki nestanak bi bio već detektovan i povezan sa mnom.
Uključi mozak Helena.

Sama pomisao da mi je sećanje neizvesno, i da ovo nije pod mojom kontrolom naterao me je ponovo da se tresem. Zašto strah? I da sam rekla najveću porodičnu tajnu...ona je meni bezvredna.
Stisla sam pesnice. Sve se vrti oko nje, i oko prljavih igara, i na ivici sam da budem i ja u svemu tome. Droga, izigran narod, nameštaljke, tretiranje države kao da su pijuni... cela ta igra, odvratna je.
Moja porodice učestvuje u obezvređivanju demokratije i naroda, a moji članovi se vode i debilnim vrednostima i titulama predaka iza kojih se kriju. Moja majka....ne zna ništa o našem poreklu detaljno.
Sramotno...sramotno je da dopuštam da mi slučaj bude zataškan zbog jebene porodice.
Udaram pesnicom o isto drvo o koje sam naslonjena, trgnem se i krećem ishireno ka parkingu. Znala sam da mi je Saša tamo, i bila sam u pravu. Bio je naslonjen na auto i mahinalno je prošao rukom kroz firzuru ošišanu na keca...
Pogledala sam ga hladno ali disanje mi je odavalo utisak besne mačke, a on nije bi ništa bolji.
Otvorio mi je vrata namršten, i elegantno sam skinula sako i ušla.
Ušao je na svoje mesto, nije se vezao, samo je ubacio ključ i agresivno se isparkirao i nastavio ka ambasadi.
Znao je da sam sve vreme u parku, što znači da Vladimir za mene imam i sistem praćenja.
Daću sve od sebe da te nađem.
Dala sam sve od sebe da ga ne odmeravam, iako mi se svidela situacija gde je besan kao ris što nije predvideo situaciju da mi zaključa vrata, sada sam čula klik kada sam ušla.
Potrčko 0 , Helena 1.