U ime porodice

Poglavlje 43

Helena

Sumrak je najavljivao tajanstvenost i strah, ali i tišinu u kojoj je moglo da se razmišlja. Proverila sam još jednom adresu na telefonu, i zagledala se u veliku kamenu, ali raskošnu kuću, totalno netipično za ovo područije. Zašla sam u Borču. 
Vrt je bio sređen pod konac, i nije bio okružen ni čuvarima ni psima, a za stolom nije bilo nikog. To je deo koji sam videla u dvorištu. Jedan deo nisam videla od kamenog zida. 
Zvono nisam mogla da nađem, pa sam nonšalantno otvarala vrata, a na stolu balkona sam ugledala čajnik, iz kog je izlazila para, i dve šoljice. 
Ušla sam u vrt prepun ruža, i na trenutak osetila sam momenat Alise u zemlji čuda, shvativši koliko je moj život pun konfuzije i tunela nerazjašnjenih misterija i metafora, kako su svi oko mene čudni, a opet pametni za sve, a ja tako svojeglava i mala...a opet stavljaju mi ogroman teret na leđa. Prepoznala sam sa leđa pojavu iz kafića, duge puštene crne kose, i bele odeće. 

-Izvinite što sam upala.- rekla sam postiđeno, pre nego se okrenuo potpuno ka meni. Skenirao me je od glave do pete i promatrao da li se nešto parkiralo na ulici. 
-U redu je.Očekivao sam te. Uđi.- pokazao je ka balkonu u prizemlju, ja sam malobrojnim stepenicama išla za njim i sela na stolicu koju mi je izmakao. Uplašila sam se na trenutak da sam mu previše dozvolila da postavi talon sa kartama u igri za koju ne znam ni koja je, a kamoli da li smo saigrači ili protivnici. 

-Drago mi je što si pristala na moj poziv. Dozvolićeš mi da ti ne persiram.- rekao je veselo i sipao nam čaj.
Na sto je stavio mafine i oteo mi se jedan smešak.
Kuća mu je bila svetla i puna instrumenata koji su bili više dekoracija, to je ono što sam primetila sa ove spoljne strane kroz otvorenu terasu.
-Nisam znala da si umetnička duša Mario.- podigao je naglo pogled pronatrajući odabir moje reči i komunikacije. Bio je iznenađen što sam mu uzvratila nepersiranje, i što mu nisam postavila pitanje za persiranje. On ne treba da zna da li ja želim krunu ili ne, treba samo da zna da sam nadmena i da je moć razgovora kod mene.
-Ja sam istoričar, ali kao i svako imam i mnoga druga interesovanja. - seo je preko puta mene. Crna, ravna kosa mu je padala preko ramena, a rajfom je kontrolisao šiške. Izgledala je sjajno i božanstveno. Bela košulja mu je bila iste boje kao i ten, zajedno sa sivim pantalonama. Mimo toga što mu je ten bio bled kao krpa, koža mu je bila savršena, sa minimalno bora, a kao kontrast mu je samo davala na moći u izgledu ponoćno crnakosa. Kladila sam se da se farba.
-Rekao si da ti treba arapski prevodilac. Ne vidim Arapina.-čekala sam da dotakne prvi čaj.
-Želim da ti pomognem.-
-U čemu? Ne sećam se da sam ti to tražila.-
-Ti želiš Aleksandra, ja želim podmirene dugove.- namrštila sam se na njegovu ponudu, koristio je sve vreme mazni glas. Sve ovo nije bila pretnnja niti nadmetanje, jer je pričao kao da smo dugo drugari i kao da ćaskamo.
-Aleksandar ne želi mene. Tako da tvoja ponuda otpada.-
-Ne bih bio tako siguran, ali nisam ga ni sreo. Tako da ne mogu zasigurno da ti tvrdim, ali hoću kada ga budem sreo. -
Ustala sam jer sam izgubila pažnju i volju. Uceniti Aleksandra preko oca, je bilo ravno izdaji njega. Jedva se iščupao iz njegovih kandži i on mi to nikada ne bi oprostio.
-Ako je to sve. Ova čajanka je gotova. - uzela sam ključ sa stola i krenula napolje.
-Mogu da ti dokažem da nisi Romanova.-rekao je jošuvek opuštenim i hrapavim glasom.
-Šta to pričaš?- ciknula sam i okrenula se ka njemu. Raskezio se od uha do uha, a mene je hvatala jeza i osetila sam prve ujede komaraca.
-Konačno sam zadobio malo tvoje pažnje. Sedi. - rekao je i uzeo jedan mafin.
- Zašto si izgovorio tako nešto? -
-Polako Helena, ti si ćerka svog oca. Nisi usvojena ili tako nešto. Pomislio sam da si ti devojka koja hoće da se oslobodi težine krune. Ja ti nudim pomoć da to i ostvariš. Dokazaćeš svima da nisi osoba prezimena koje ima titulu. Bila bi Helena Tošić, tvoji bi nastavili da vladaju iz senke koliko mogu, ti bi imala svoj život.-

-Ne mogu da se udam za Aleksandra. Ne mogu da ga prislim na tako nešto. Mogu da ti dam jedino 2 vile u primorju.- pogledala sam ga ravno u oči.
-Gde su vile? -
-Nica i Santorini.- oteo mu se blag osmeh.
-Želim još jednu.-
-Ne dolazi u obzir... Nije ništa sem toga prepisano na mene od tih luksuznijih stvari. Ostalo mi je još 2 poseda ukupno. Uzmi ili ostavi. - zadnju rečenicu sam naglasila zapovednički, a on je odragovao osmehom.
-Dobra... Ipak nisi toliko brzopleta kao što se priča. Dođi sa advokatom i papirima. I ispričaću ti svoju priču.-
-Ispričaj mi odmah. -
-Kakvu garanciiju imam od toga? -
-Nikakvu, ali ako si se raspitivao, onda znaš da sam zaštitila Kaspera... I da sam dovoljno vezana da radim njegovoj porodici o glavi.-
Klimnuo je glavom i ustao. Uzeo ja tacnice sa šoljicama čaja i dao mi znak da ga pratim. Učinila sam to. Išla sam par koraka iza njega, ravnog držanja i sabranijih misli.
Soba je bila prosečnih dimenzija, a okolo su bile pokice pune istorijskih knjiga. Nešto kao mala arhiva.
Na sto mi je izneo neki smeđi papir koji je izgledao kao porodično stablo. On se završavao kod Tatjane, Olge, Anastasije, Marije i Alekseja. Dece Nikolaja drugog.
-Da li bi mi slobodnom rukom iscrtala nastavak?-pogledao me je znatiželjno i predao drvenu olovku.
On nije znao kako se dinastija nastavila. Šta je bilo sa decom, imao je samo tračeve na koje se oslanja.
Spustila sam olovku.
-Zašto je to bitno? -
-Želim da znam... Ljudi se rasipaju oko vaše moći i kao i vi sami. Ja želim samo istoriju da znam, i šta se desilo posle. Isto tako mislim da neki stvari koje su ti ispričane.... Da su lažne.- seo je, i izmakao meni stolicu. Učinila sam isto.
Uzela sam čaj i pažljivo otpila.
Jedina sličnost između Aleksandra i njegovog oca, bila je u ukusu za hranu, i ove biljne bljuvotine...
-Nikolaj... Napustio je Jekaterinburg. Spasila ga je tazbina, njegova žena Aleksandra bila je Nemica.
Sklonjeni su na kratko u London, ali tamo nisu mogli dugo da ostanu.-otpila sam još malo čaja.
Obraćala sam pažnju na to da li će da se zbuni oko nečeg, i da li zna priču koju mu trenutno pričam.
-Rođena sestra Aleksandra Karađorđevića,Jelena, bila je udata za jednog od knezova iz porodice Romanov. I Aleksandar je mnogo voleo i uvažavao Cara.
Sklonio ga je, kao i njegovu porodicu.
Dečak, Aleksej, preminuo je jer je bio bolestan.- spustila sam čaj. Prekrstio je noge i otpio malo svog čaja. Jedva sam se suzdržala kada sam videla da mu viri mali prst iz zahvata šolje.
Kako je Aleksandar bio u istoj prostoriji sa ovim čovekom?
-Od čega je umro?-izvio je obrve. Promatrala sam ga par trenutaka u oči i rekla odsečno "Ne znam". Ali po njegovom osmehu, znala sam da zna da lažem.
-Šta je sa ćerkama?-
-Imali su problem jer nisu mogli svi zajedno da ostanu. Razveo se od žene i nju ostavio u Parizu. Na koju je i prepisao jedan stan. Tatjana i Olga su bile u Beloj Crkvi.
Marija je bila sa ocem na Paliću. Bila mu je mezimica. -
-A Anastasija?-
-Ona je bila najmlađa, ali meni nikada nije ispričano šta se desilo sa njom.-
Očekivala sam ponovo pitanje, da li sam nastavak Olge, Tatjane ili Marije, ali izgleda da je on imao drugačije planove za pitanja. Ako pokušam opet da ubrzam, ponovo će me oterati na svoju vodenicu.
-Šta je Nikolaj dalje radio? -
-Dospeo u krugove visokog društva, igrao u senci i probao da se vrati. - raskezuo se ponovo, i prećutno mi ukazivao na grešku.
-Sašo ti je pokazao smaragdne minđuše. Koje se slažu sa smaragdnim prstenom koji san ti dao. -
-Da. Pripadale su Romanovima, te minđuše su trebale da budu za kraljicu. Ali on se zaljubio u slavnu balerinu.-
-Kakve to veze ima sa bilo čim? - mrštila sam se.
-Kakav je bio život Nikolaja Romanova? Za vreme vladavine? -
Izvadila sam tabakeru sa cigaretama iz torbice, a on se namrštio i pokazao mi znak "Zabranjeno pušenje" u uglu. Coknula sam i vratila ih. Setila sam se Arsenove rečenice da treba da poštujem pravila pregovora, i da uvažavam sagovornikov teren. Da se nisam setila, piksla bi mi bila ovo porodično stablo.
-Nije se snalazio. Pokušao je da se sporazume s narodom, kada je to uspevalo, sve je bilo kratkotrajno. Iskorišćavao je svaku priliku da ode na letnjikovac. Voleo je to mesto... I bio je nekako... Opušten. Šetao je gradom ponekad bez obezbeđenja, kupao se go na reci... I slično. -
-Šta ti to govori? -