U ime porodice

Poglavlje 22

Helena
Pregovaraonica, u kojoj sam koračala kako bih sela pored Marka gledajući Milu ravno u oči, bila je zagušljiva i odisala neprijatnošću. Sastanak je bio u zgradi tatine firme, na poslednjem spratu sa visokim pogledom na grad. Gledala je Marka sa prezirom i nekom dubokom tamom. Nije plakala, ili bar nije za sada.
Bila je prosečne lepote, ali Marko je celi život okružen modelima, a Mila nije imala takvu građu.
- Dakle... - započeo je Markov advokat a ja sam podigla ruku u znak stopa.
-Ja vodim.- zarežala sam, malo sam iscenirala tu scenu kako bi se Mila osetila da sam na neutralnoj sttrani iako je to bio samo psihološki momenat, ali videla sam da je obratila pažnju na mene.
-Mila.. Ne bih volela da se nalaziš u situaciji u kojoj jesi. Niko ne bi. Prošlo je tri godine od tvoje traume.. - zastala sam birajuću reći - i neću da ti pričam bajke. Medicinski ne može da se dokaže da je optuženi to uradio. Nemaš ni druge dokaze. Biće tvoja reč protiv njegove. Bićeš obeležena za celi život, a znaš i da se ljudi poput njega... Uvek izvuku. Prihvati novčanu nadoknadu. - pružila sam cifru od nekoliko nula koju nije ni pogledala. Ustala je dok je njeno bledo lice poprimalo crvenu bojhu.
-Gospođice, mislite da parama može da se obriše sve? - izvila je obrve - trenutak u kojem me pribija uza zid i nateže tim životinjskim nagonom.. Dok mi čvrsto stiska potiljak da bi mi glava bila prikovana uza zid. Pare to neće vratiti...-zajecala je. Učtivo sam joj pružila maramice zadržavajući ravan ton. Sela je ponovo.
-Šta želiš da postigneš ovim? Pravdu? -
-Da... Želim da pružim podršku drugin devojkama... I da ne ćutin. -
Ovo je jako neiskreno bilo. Prirodno je u tim situacijama da želiš istinsku osvetu. Teško mi je bilo da poverujen da kroz ovajav jecaj misli na podršku drugim devojkama.
-Želim mu da ispašta za svoje postupke. -
-Spremna si i za medije? -
-Najspremnija. - rekla je i iscepala papirić.
Klimnula sam glavom ka advokatu i napustila prostoriju, ostavila sam ga da on pokuša stručnije na dvadesetak minuta i bez mene. Sišla sam do aparata sa pićima i uredno čekala da mi izbaci kokakolu. 

Aleksandar 

Sve je sređeno za današnji dan. Navlačio sam zajedno sa ekipom crne kožne rukavice za kraj odevanja dok sam prikovao oružije za  pojas. Bio sam od glave do pete obučen u crno, i jedino su oči bile vidljive. Isto je važilo i za trojicu ortaka kojima sam danas bio nadređen. Arsen me je zamolio da rukovodim obezbeđenjem u razgovoru sa Vladimirom. Približavali smo se jedva završenoj zgradi u Beogradu na vodi, čiji je enterijer bio prazan. U jedan stan, Vladimir je naredio po dogovoru da se stave sto i stolice. Tu su trebali da zasedaju. Naša obezbeđenja trebala su da čuvaju ulaz u zgradu i ulaz u sam stan, pod  naša mislio sam i na Vladimirova i na Arsenova.
Arsen je vezivao kravatu i zakopčavao teget košulju. 
-Zapamti ni igla ne sme da uđe u zgradu, i tri puta proveri kamere i takve stvari. Ne želim skandal. I još jedna stvar...- rekao je zamišljen osmatrajući me. 
-Kaži.- 
-Navedi Helenu da dođe. Provući ćeš je pored Vladimirovog obezbeđenja i dovesti je do pregovora, i razoružati. Spremi je da dođe hladne glave. To je naređenje. - očekivao je da ću ga pitati razlog tome. Ali nisam. Odužiće se Heleni zato što mu je spasila jedinicu, i nisam smeo da se mešam više od ovoga...progledao mi je kroz prste zbog toga što sam zapostavio misiju. Pogledao sam se u ogledalu, pod opakim odelom, taktičkim rukavicama i naoružanjem. I srce mi je tuklo poput borbene mašine, jer sam svaki put kad sam oblačio ovako nešto znao da sam ispunio svoj dečački san. Ja štitim nekog...i ja se borim za pravdu.

Pozvao sam Mateja.

Helena

Gledala sam Miline slike na instagramu iz perioda kada je bila na skijanju..bila je sa drugaricom koja se bavila glumom, i koja se predozirala pre par meseci. Naglo se obogatila dve godine pre toga, i jako mlada podobijala izuzetno bitne i popularne uloge. Razmišljala sam o njoj i njenoj tragičnoj sudbini. Gluma u velikim popularnim komedijama sa jedne strane i utapanje u depresiji sa druge...a Mila joj je bila drugarica.

Svratila sam do Matejeve kancelarije iz koje je on kretao da izlazi ali se povukao kada me je video. 
-Dobro si?- pitala sam ga. -Nismo pričali još od Homolja. 
-Da. Znaš da smo Sara i ja raskinuli, ali pregovaramo da se vidimo u zadnjih par dana. Kako je tebi bilo u Subotici?- 
-Živopisno. A sada...gde si sakrio dokaze?- 
-Pričaćemo o tome... ali ono najbitnije što treba sada da znaš je da sam se čuo sa Kasperom... Vladimir i Arsen se sreću za pola sata, imam i lokaciju.- 
-Kada si se čuo?!- dreknula sam 
-Malopre.- 
-Matej?!- vrisnula sam i udarila ga grubo u rame. On mi je uhvatio za ruku. 
-Koncentriši se...ja sam ti trenutno sporedni problem ako će se tamo raspravljati o tvojoj sudbini Helena.- rekao je grubo. Glava mi je ključala. Stisnula sam pesnice. 
-Imam slučaj gore.- rekla sam samo da bih čula svoj smireniji glas. Ali nisam sačekala da Matej bilo šta kaže. Izletela sam i jurila ka gore. Otvorila sam vrata bez kucanja i prekinula središte rasprave dva advokata, devojčino cmizdranje i Markovo prenemaganje. 

-Gotovo je za danas. Imam rešenje. Gubite se kućama.- rekla sam ledeno. Marko je krenuo da postavi pitanje dok sam se okretala i silazila dole. Pozvala sam Kaspera lično. 
-Zvao si Mateja zato što Arsen želi da dođem zar ne? Matej je trebao da me navede?- čula sam par trenutaka tišinu sa druge strane. 
-Tako je.- rekao je grubo sa dozom griže savesti. 
-Dolazim. Da li ćeš biti na pregovorima?- 
-Neću.- 
-Gde da dođem?- 
-Blok 35. Ulaz 2. Stan 29.- 
Spustila sam slušalicu. Ovaj sterilan razgovor me je boleo, ali nisam imala vremena za to. Razgovaraću sa njim i sa Matejem kasnije. 

Dovezla sam se do željene lokacije. Ispred su bili specijalci koji su čuvali ulaz. Ali čim je Arsen tražio da dođem znači da imam propusnicu? 
Odjednom auto mi je otvorio čovek obučen skroz u crno, nije mu se video ni delić kože dok je na glavi imao naočare za sunce. Krenula sam da ciknem kada mi je stavio kožne taktičke rukavice preko usana. Prsti su mu bar goli ako ništa drugo. 
-Smiri se. Neću ti ništa.- pričao je engleski sa grubim r. Plašila sam ga se. 
-Da bi ušla u zgradu moraš da se obučeš kao snajperista, ljudi tvog oca takođe čuvaju ulaz, a oni ti neće dati da uđeš.- rekao je i izvadio me iz kola kada je shvatio moju ukočenost i da mi je telo paralisano od straha. Požurivao me je do zadnjeg dela susedne zgrade gde nije bilo ljudi. Samo ograda iza. Bacio je torbu koju je vukljao sa mnom na zemlju. Kleknuo i izvadio crno žensko odelo, rukavice, kapu i masku za usne. Izvadio mi je i par pravih vojničkih martinki. 
-Drage volje bih te ja presvlačio ali nije prikladno. Trgni se.- rekao je i okrenuo mi leđa. Posmatrala sam mu leđa i ramena i dalje odvojena od govornih veština. Skinuo je naočare dok je kucao na mobilnom, a ja sam stala ispred njega i dalje ne pipnuvši ništa od odeće što mi je dao. Susrela sam pogled tih aligatorski zelenih očiju dok je spuštao telefon i vraćao ga u džep. Pogled ga je odao da se i on uplašio od mog.
-Da li..- ućutkao me je tako što mi je svojim toplim prstima dodirnuo bradu. 
-Pregovori su gore počeli. Što pre se obučeš i sabereš pre ćeš moći da se boriš. Skidaj haljinu i navlači odelo Helena.-rekao je grubo. Spustila sam pogled. Želela sam da ga pitam da li je sve bila laž, ali plašila sam se da neću moći da uđem bistre glave ako saznam odgovor. Krenula sam se da se oblačim. Plašila sam se da će videti moje opekotine, ali nije se okretao. 
-Gotova.- rekla sam jasno. On se okrenuo i naoružao me. 
Bilo je prevruće i razmišljala sam kako jedan vojnik može da bude stalno u ovakvoj odeći i kako se ne onesvesti od toplote. Uputio mi je još jedan pogled, i bila sam svesna da mi vidi samo oči iz kojih može da se čita sve.
Primio mi je ruku u svoju koja se tresla a on ju je vodio kroz vazduh misleći da će tako da me opusti. Kada mi je pustio ruku krenuo je da prelazi prstom po mojoj dugoj crnoj kosi koja se stopila sa odelom. Nije više skrivao želju za mnom, i sreću što me vidi... Ili se pravio da ne može da se obuzda kako bi meni narastao ego, ali nije mi bilo bitno šta je od ta dva. Čvrsto me je ščepao i podigao grleći me i trljajući nosić o moj preko maski. Kada smo završili ovaj polusladak-polujeziv momenat spustio me je, pročistio grlo i popravljao mi izgužvanu kosu. Sunce se stapalo sa njegovim uvek prepoznatljivim zelenim očima, i u momentu straha, sreće što ga vidim, nežnosti koju mi je pokazao zato što me je video, zaboravila sam na bes i na situaciju gde mi je život istinski pretvorio u haos. Osećala sam samo sreću i bezbednost dok me je gnjavio pola minuta u naručju i ego mi je ponovo porastao u veličinu Amerike.
-Hvala ti Aleksandre. - izvio je obrve kada je čuo svoje puno ime.
-Ne čini ništa glupo. Razoružaću te čim kročiš u stan. Ovo je samo predstava. Hodaj odsečno sa mnom u ritmu i pusti mene da pričam dok ulazimo.- 
Klimnula sam glavom. Kretao je, a ja sam činila onako kako je rekao.