"Bio je to jos jedan od onih dana kad ti bas ne ide..
No, da njih nije, kad bi se setila da postoje i dobri dani?"
29 januar. 20h, hladan povetarac njise grane suvih drveca. Sneg se pomakao sa ulice na trotoar cekajuci pesaka da mu se uvuce u cipelu. Samo sto nikoga nema u to doba bez Dusana koji se sam sa sobom seta ulicom, s kapom na glavi i salom oko vrata.
Samo mu se oci vide koliko se nabundao. Cak i one od treptaja i svetlosti mesecine sjaje i bore se da odrze svoju funkciju rada.
Nogu pred nogu baca, sutirajuci onaj nakupljeni sneg u male grudvice po putu. Zbog svoje poznate visine, spusta glavu kako bi izbegao debele grane koje od tolikog vetra samo sto ne otpadnu i udare nekoga po sred glave.
Hladna je to bila noc. Hladna sama po sebi, a i za Dusana znajuci sta ga ceka i ko ga ceka.
Supu prljavih planova ne ume da skuva, pa se pita zasto je uopste pristao na sve ovo. Ali zarad njega i njegove...trebalo bi ciste buducnosti bolje je da ode i zatvori to polje nemira.
Minut po minut stigao je do ogromne kapije i zasticene vile. Zazvonio je na mali interfon i odma se kapija otvorila.
Usporenim hodom dosao je do ulaznih vrata i pre nego sto ce da podigne ruku da pokuca vrata su se otvorila sirom, a na njima Mihaela.
Bez suvisnih komentara i govora rukom mu je pokazala da udje.
Izuo se, skinuo jaknu i okacio je na ofinger u hodniku ove prostrane kuce. Setajuci dugim hodnikom Dusan je primetio da je sva kuca u enterijeru ispunjena tamnim tonovima. Skupocenim namestajem i originalnim portretima.
Diveci se njenom stilu dosli su do dnevne. To tek mozemo nazvati fantazijom. Seo je na kauc, a noge podmetnuo ispod toplog pufnastog okruglog tepiha.
Ispred njega se nalazio mali crni sto i na njemu knjiga i biljka, kojoj se lici na prvi pogled da gine polako. Otisla je do kuhinje da napravi dve tople cokolade, a on je knjigu sa stola sada drzao u sake i citao pocetak.
Knjiga se zvala "Putokaz kriminala". Nista cudno videti ovako nesto na sred stola dnevne sobe. U njenoj kuci.
Posle nekoliko tiho proteklih minuta vratila se sa dve neobicne case pune toplom cokoladom. Kako ih je spustala na sto miris se vec osecao i po njemu se vidi da su dobre.
Sela je s malo distance do njega u svojoj crnoj spavacici i pufnastim papucama. Bila je bez sminke, a kosa je leprsala onako pustena. Plavi prirodni pramenovi su joj se isticali uz ostre zelene oci.
Hvatajuci se za drsku case i okuseci prvi gutljaj pica pocela je.
"Znas zasto si ovde"
Odmah posle nje je uzeo i on svoju.
"Znam"
"Pa da pocnemo"
Ustala se i otrcala uza stepenica u neku od soba. Vratila se sa nekom fasciklom, a u fascikli brdo papira.
Sve ih je rasporedila na sto, i nesto sto nije moglo da stane na sofu do njih. Jedan je uzela i pocela da objasnjava sta i kako.
"Znaci ovi papiri su vezani za onog italijana sto sam ti pricala da ces se sastati s njim."
U vazduhu je pored grijanja vladala neka cudna atmosfera. Gubeci se u svojim mislima dok je ona gledala u papire on je gledao na sve strane samo da izbegne kontakt s njom. Barem s njenim ocima.
Svaki zid je taman, svaki portret je poseban i ima svoju stranu price. Svaka biljka je tamno zelenog lista, a muzika na radiju kada bi imala boju, bila bi tamna.
Opet baceci pogled na sve te brojne listove izgledalo je na masu posla. Ali vrlo tuzna cinjenica je da se kod nje vecina posla zavrsi oduzimanjem necijeg zivota. Bilo to zasluzeno ili ne.
...
Sada je..23h. Skoro ponoc, al oni su srecom blizu kraja.
Kada mu je sve objasnila bez prestanka ili pauze, spakovala je papire nazad u fasciklu i ostavila ih u svoju kancelariju.
Gaseci svetla za sobom silazeci niz stepenice Dusanu je stvaralo trnce koji su se nizali niz njegova ledja i bockali ga neprestano.
"Pa to je to. Tvoje je da me ispostujes"
Pogledala ga je pravo u oci. Mrak u kuci, a kroz otvorenu terasu bacala se mesecina. Drveca koja su se idalje njihale uz pesmu vetra davale su senke poput balerina koje igraju lagani balet, labudovo jezero.
Sve se cinilo mrtvo pod ovom tamom. Ali u drugu ruku sve je pod tom tamom izgledalo tako mocno i nezaustavljivo. Pogotovo ona i njen mozak.
"Ponoc ce"
Prekinula je tisinu sa dve reci i izdahnula. Ja sam je kraickom desnog oka pogledao, skrstenih ruku i nogu.
Nisam imao odgovor na to pa sam se samo ustao krenuci da odem. Nije imala nameru da me zaustavi u tome pa je otvorila vrata za mene.
Opet onaj vetar, isti od pre. Koraceci preko praga kuce osetio sam stare emocije prema njoj i svemu vezano za nju. Suza se nakupila u vrhu oka ali sam se suzdrzao da je zaustavim.
Mahnula je uz kratak osmeh i zatvorila vrata. Cuo sam okrenut kljuc s druge strane brave i korake koji se penju niz stepenice.
Potpuno sam napustio sam ovaj 'dvorac' i nastavio ulicom. Ne mogu reci da od one noci nemam strah hodati ovako kasno, ali olaksanje je kad znam da je kod kuce. Da se sprema za spavanje. Kao sav normalan svet.
...
Usao je u kucu nakon nekih sat. Sredio se za krevet i na kratko napravio zitarice. Sedajuci za sankom kuhinje, vrteci kasiku u zdjeli razmisljao je.
Svaka misao se vrtela isto kao ta kasika, u nedogled.
Gegajuci se do kreveta bacio se na njega i istog trena pao u san.
Jutro 9h..
Probudio se, sredio i obukao za dan. Cim je zavrsio sa doruckom proverio je let za Italiju. Nocas u 20h..
Dug je dan, a jos duza noc. Sama pomisao da treba da otruje coveka, boli glava.
Da nekoga treba da nosi na dusi sutra radi mirnije savesti i ciste buducnosti.
Polako ali sigurno pocinje da hoda njenim stopama, a to nikako ne valja.
Od ranog jutra iz dosade je spremio kofer i jednu manju torbu. Zabio otrov duboko pod slozenom robom.
20h..
Ulazi u avion i seda na svoje mesto do prozora. Pored njega nije sedeo niko. Stavio je slusalice na usi, upalio muziku i kao i obicno zaspao do kraja leta.
