~Sedim tako nesto
i razmisljam
kako nam je bilo lepo
i stvarno je bilo lepo
i bilo je lepo
Samo sto ja dosta
u poslednje vreme
sedim i razmisljam
kako nam je bilo lepo
i stvarno je bilo lepo
i bilo je lepo..~
Sedmica kasnije:
Najvise mrzim kod osoba kad daju obecanje i ne ispune ga. Od naseg poslednjeg susreta konstantno gledam telefon i ocekujem neku porukicu. Ali sve se to sliva u vodu kao s tobogana jer vidim da od toga nema vajde.
Da li je one noci zapravo bio mamuran ili je mene previse pukao u mozak alkohol. Da li je one reci stvarno izgovarao s osecanjima. Da li?
Ne znam, nemam ga pored sebe pa da mi kaze, nemam nikog da mi da adekvatan odgovor. Sama sam sa svojim mislima i uzaludnim nadanjima.
Od one noci non-stop mi je u glavi, u mislima. Kada se pogledam u ogledalo, setim se otisaka njegovih prstiju po mom telu posle burne igre za odrasle.
Kada pogledam lice, kao da osetim njegove mile ruke kako me maze. Sve me podseca na njega, na njegov stav, njegove pokrete, njegov duh, apsolutno sve sto je oko mene. Zive ili mrtve prirode.
Ludim jer sebe hvatam u laz kako ga vise "ne volim". U potsvesti mi je jasno, samo je obican zenskaros koji devojke menja kao carape.
Nikad nece naci tu jednu i drzati je kraj sebe zauvek. Vazda ce morati da nadje neku zamenu, i tako ce ga svaka ostaviti. Njegove buduce su vec sada sve bivse.
Ali opet sta ocekivati od jednog zgodnog, poznatog, mladog fudbalercica? Kojem devojke prate svaki korak, gledaju svaki njegov pokret i svaku njegovu zamisao.
...
Opet sedim u tisini dok mi je on zakovan u mislima. Ne mogu da ga izbacim, jednostavno opet nesto se prema njemu radja u meni.
Ponovo, pogresno..
Ne mogu da izbrojim koliko puta na dan razmisljam o njemu. Sta li radi? O cemu misli? Sa kim je? Seti li se mene ikako? Razmislja li on o meni?
Srce jednog hladnog ubice poput mene se otopilo za tili-cas posle njega. Dozvolila sam to jer sam se opekla na koprivu tog dana kada sam bila ubedjena da je pravi.
Ne znajuci njegove pozadinske price iza svake veze ili iza svakog zabavljanja.
Ajde sto o njemu mislim po danu, nego nocima ne spavam radi njega. Da makar zna da i dalje patim za njim, malo bi se osvrnuo na mene. Ali o tome mogu samo vecno da sanjam, kad krenem na spavanje.
Jedan dan ti se nabacuje, drugi dan te ogovara kod drugova, treci dan te zeli nazad. Sve se to vrti u krug koju god da nahvata.
Cak je prosla i sedmica od kad sam ga zadnji put videla. Onako u mraku jedan ujutro, pusimo jednu cigaru oboje i sedimo na hladnom betonu. Kao tinejdzeri iz osamdesetih.
Gledam ga, a jedva ga vidim jer je tama. Samo mu se kafene oci cakle na bljestanje ulicnog svetla koje samo sto se ne izgasi jer je prosla ponoc.
Ljudi prolaze i gledaju nas kao siromahe gladne i zedne. A zapravo smo sretniji neko ikad. Gledamo se, progovorimo koju rec na svaki treci minut, a cutanje je najbolji odgovor.
