Februar 20, 9h ujutro:
Sedim na nasoj maloj terasici i pijem jutarnju kafu u belom bademantilu i sa mokrom zavijenom kosom u peskiru.
Pogled s ove terase je ocaravajuci. Smiruje te i opusta. Upravo ono sto meni treba.
Trenutno je 27 stepeni i sunce przi na sve strane. Uzela sam faktor 50 i pocela da ga mazem svuda, od glave do pete.
Kroz suncane naocare sam gledala na visoke zgrade i male ljude na ulici, a onda Veljko mi je niotkud uleteo i prekinuo uzivanciju.
Mlatarao je telefonom unaokolo i pokusao nesto da kaze. Medjutim svaka rec je bila nerazumljiva za sebe. Mlatio je rukama kao malumna osoba.
"Ajde kad se smiris dodji i reci mi sta imas. Nisam psiholog pa da te ja smirujem od ranog jutra. Ajde molim te"
Sad sam i ja zamahnula svojom desnom rukom, a levom priblizavala malu soljicu kafe da srknem jos jedan gutljaj posto je bila pri kraju.
On se bacio citavom tezinom i duzinom na stolicu do mene i gledao u telefon, pa u mene. Svaki pogled je imao posebnu pricu iza sebe. Ali izgleda da je resenje svake od njih bilo isto, nesto nevalja.
Uzdigla sam se kicmom od stolicu i bacila mokri peskir s kose na pod. Nakrivila sam se kako bih mu se priblizila i pitala ga sta je da nebih jacim tonom probudila Veru.
Upalio je telefon ponovo jer se izgasio, pogledao me zabrinjavajuce po poslednji put i poceo da lista po nekoj stranici. Izgleda kao da je "alo" ili neka druga poznata novinarska stranica.
Ja sam ostala na svom mestu i cekala da mi on sve objasni od pocetka do kraja. Jer vidim da sam upala u neka govna, i to dobra govna.
"Mihaela saznali su"
Podigla sam obrve, mislim ne ja vec refleks. Spustila sam na stakleni stocic solju kafe, ispijene i upitno ga gledala. Cekajuci da mi konacno objasni o cemu se radi. I ko je sta saznao.
"Mihaela procurela je informacija da ste ti i Dusan bili par"
Cak i ako je 27 stepeni napolju iz mog tela je dolazila neka jeza i hladnoca. Ta hladnoca naterala me je da se zaledim na mestu gde sedim.
Trepnula sam par puta onako nesvesno samo sto ne padnem u nesvest.
Jesam li dobro cula? Nemoguce..
"Jesi ti svestan sta si upravo izgovorio?!"
Zamenili smo uloge. On je mirno sedeo, a ja sam kao ta malumna osoba mlatila rukama unaokolo. Otela sam mu telefon iz ruku i listala sve moguce stranice i sta su izbacivale ovog jutra.
"Sada sve ima smisla. Dusan Vlahovic i Mihaela Nikolic imali aferu? Neocekivano ali istinito"
"Kockice su se sklopile. Sve je jasnije zasto je Mihaela onog dana zamocila prste u zivot poznatog fudbalera"
"Da li tu jos postoje ljubavni odnosi? Nikad zapravo nisu vidjeni zajedno ali jedna slika postoji..photo+"
______________________________________
Videvsi rec "photo" usla sam i zaprepastila se. To zapravo jesmo bili mi na slici kako se grlimo. Onog dana kada smo tek poceli da izlazimo nakon sto sam ga pustila na slobodu. Kamo srece da to nikad nisam uradila.
Veljko me je samo gledao i cekao na moj odgovor.
Na mojoj bledoj kozi kapao je strasan znoj. Onaj od nervoze i vrucine. Mada vise od ovog prvog.
Dala sam mu telefon i uhvatila se za glavu. Pala mi je medju kolena i bila sam skoro bez svesti.
Svesna sam da u svakom trenutku mogu da dobijem poruku od Dusana s istom reakcijom kao i mojom.
Nista ga ni ne sprecava da to uradi. Samo cekam taj momenat. Ali on sada sigurno spava s nekom kurvom i nije ga briga kakve bljuvotine pisu balkanske novine koje se sire svuda.
Vratila sam se u normalu nakon minuta cutanja i pogledala u sklopljene novine pa u Veljka.
"Pakuj kofere. Vracamo se za Beograd"
Ustala sam i otisla do sobe da budim Veru. Veljko je dotrcao zamnom i poceo da sprema svoje stvari. Nije se ni trudio da ih redja vec ih je samo bacao nonsalantno jednu preko druge.
Isto tako sam uradila i ja dok sam cekala da se Vera nakani da ustane iz kreveta.
Dosla sam do nje i isto kao u avionu zalila je vodom. Odmah je ustala i krenula da se sprema i sredjuje.
11h..
Odjavili smo se iz hotela i zvali taxi put aerodroma. Stojimo ispred i cekamo ga. Gledam u tako prozirno plavo nebo i pitam se..
Kako su saznali? Odakle im to?
Iz mojih misli probudio me zvuk sirene iz auta koji je dosao da nas pokupi. Seli smo, stavili sav prtljag i pravac aerodrom.
Pravac prokleti Beograd.
10 nakon sredili smo sve na aerodromu i usli u avion. Opet smo bili odaljeni jedni od drugih. Ovog puta mi to nije nesto pravilo smetnju.
Sedala sam do nekog starijeg coveka. Vidi se da je lokalni arab. Nisam nista rekla niti mu se ikako obratila. Stavila sam slusalice i upalila playlistu s spotify-ja.
Zabacila sam glavu dublje u sediste i okrenula se put prozora. Bili smo daleko u zraku medju oblacima. Daleko od svega. Daleko od lazi i besmislica.
Eh da je ovo laz sve bi lakse bilo.
Tako lepo jutro sam imala. Uzivala uz kafu i pogled. Zasto je Veljko morao da vidi te jebene novosti. Sve bi lakse bilo.
~Hiljadu i jedan put
Za sebe sam se
uplasila
Ljubili su me a ja
nista nisam osetila
Od tih olosa
postala sam i ja losa
Volela sam jednom ja
I prevarena ja sam bila
Iz te bolesti i najjaci
se ne izvuku
Od tada smejem se
kad o moje srce
slome ruku..~
Beograd, Vracar, 16h popodne:
Sedim u svom stanu sama sa sobom. Razmisljam uz cigaretu u ustima. Zurim u pepeljaru i gledam kako se dim cigarete sve vise pojacava.
Radio u pozadini svira li svira. Pesme kao da su servirane za ovaj dan. Kao da je svet znao da ce mi glava pasti u torbu danas.
Kao da su znali, a znali su kad su objavljivali sve ovo..
Znali su kako da unakaze i mene i njega. Jednim potezom.
_____________________________________
Ne idem u skolu pa sam se uhvatila pisanja. Sutra izlazi novi part! :)
