~Tajno moja zna te
pola grada
Da te cuvam ja to
nisam znala
A nisam htela da
se sazna
A necu da kazem
ja nikom zivom
Da bio si sa mnom
si izmislio
A da si sama sanja
pola grada..~
Sledeci dan, 15h..
Upravo sam zavrsila sa ruckom i sela na sofu da listam telefon.
Nista se od juce nije promenilo bez sto su se vesti prosirile i sve vise ih ima. To su takve price da u zivotu nisam mogla da zamislim da ce neko tako dobro moci da laze o meni. Pa i o njemu.
Mada Dusan je uvek negde tema medija i novosti. Navikao se pa mu ne smeta ocigledno. Ni jedan poziv, pa makar poruku nisam dobila. Kao sto rekoh ocigledno ga nije briga.
Zato sam morala ja, kao i uvek da preduzmem stvar pod svoje ruke.
Otvorila sam vrata svog ormana i izvlacila neke odevne kombinacije.
Izabrala sam tamno plave pantalone i istu takvu kosulju. Najobicnije bele stikle i belu torbu. Kosa mi je bila u visokom repu, a sminka jaca.
Tacno je 16h. Proverila sam mu lokaciju, Novi Beograd.
Izasla sam iz zgrade, usla u svoj BMW i krenula tacno put njega. Niti znam jel sam niti me briga. Bitno mi je da nestanem iz svih ovih novina i budalastina jer ako pocnu da kopaju dublje o meni, dublje mi pada glava u torbu.
Na meni je uvek sve. Da se postaram o nekome, da pazim na neke stvari. Da cuvam skupocenosti i slicno. To mi je preko glave jer nikako da se zavrsi. Nikako da, pa makar jedan dan budem potpuno opustena i slobodna.
Ja sam ovako inace opustena ali ne do kraja, ne skroz. Vazda imam neku granicu na koju me nervoza obuzda i ona vlada nadam nom. Vecito me izludjuje sve to.
...
16:15h..
Parkirala sam se kod jedne zgrade, zakljucala auto i krenula put njegove. Pozvonila sam na interfon i cekala da mi neko otvori.
Jedna starija zena je to ucinila za mene i preko male ugradjene kamerice sam joj se zahvalila. Usla sam u zgradu, pa u lift.
Stan 16. Na vratima pise dobro poznato prezime, ne samo meni nego svima u Srbiji.
Vlahovic.
Stojim i gledam u ta bela vrata. Kao da ne smem da pokucam, da pozvonim. Noge mi se tresu, a sa njima sad i ruke.
Nemam anksioznost niti ista slicno. Ali me je sad izgleda obuzdala ona nervoza od malopre o kojoj sam pricala.
Sabrala sam se nakon nekoliko minuta jer sam ukapirala da providno stojim ispred kao debil. Dizem i spustam ruku, vrtim glavom i ne znam koji mi je sledeci potez.
Pozvonila sam.
To je to nema nazad. Cula sam korake s druge strane. Cula sam takodje i pufkanje i papuce kako slapcu na svaki korak sve vise i vise.
Tako isto ja, sve vise i vise nervoza u mom telu se siri i raste. Tenzija u vazduhu je nepodnosljiva za mene.
Otvorila je..
