~Svi bi hteli sansu
ne znaju da se ta
mala pali na romansu
U transu, kad je vide
momci su u transu
ta mala ne voli
kada se utapa u
masu..~
6:30h Najobicnije proletela noc i jutro ispunjeno teskih naredbi i vezbi. Jedino sam ja bio veseo i crven u obraze kao jabuka. Cudno su me gledali cimeri iz sobe dok sam jedva cekao da udje i odvede nas na teren. Konacno se to i desilo. Kada je usla hladno nas je pozvala, svi su prosli pored nje normalno ali ja sam je pipnuo za rame sto je samo izignorisala. Nisam sumnjao jer ih je imalo jos iza mene, pa da nebi ista ispalo cudno ili sumnjivo. Teren..
Raspored za vezbe na terenu je isti. Svako na svoju stranu i radi sta znas. Posle obilaska drugih pet dosla je do nas. Gledala nas je pazljivo, ali najmanje mene. Tu mi je vec nesto smrdelo jer prosla noc mi je pokazala njenu emotivnu stranu. Kada smo zavrsili sa vezbama oko 7 smo otisli na dorucak.
Takodje smo sedali na ista mesta i jeli nekakva jaja s salatom. Ovde hrana nije jaka iz razloga 'vezbaj da budes jak, ne jedi kao stoka'. Zato se ubijamo od vezbi,a ne od obroka.
Dorucak je brzo prosao i krenuli smo da izlazimo iz kafeterije pravac u sobe. Prvi su usli u svoju sobu i zatvorili ih. Ulazili su i ovi nasi polako, ja sam bio zadnji, a ona pored mene. Uputio sam joj kratak, ostar pogled. Isti pogled je ona dala meni. Kada sam trebao da udjem u sobu odbio sam.
"Vlahovicu udji u sobu da nebi ulazio u onu drugu"
"Vodi me slobodno u onu, ne plasim se"
Hladno i bez emocija sam odgovorio na sta je samo klimnula glavom i obezbedjenje me je uhvatilo pod ruke. Zatvorila je vrata moje sobe iz koje su se videla tuzna lica mojih prijatelja koji su me ocajnicki gledali kako odlazim u alkatrez, pakao.
Prvo su otkljucali sobu, naglo me seli na stolicu u centru sobice, a onda me ostavili samu s njom. Zatvorili su vrata za sobom, a ona ih zakljucala. Izolacija sobe je vrlo jaka da bi se cuo nas razgovor zato sam odma presao na stvar.
"Zasto se hladno ponasas? Kao da sinoc nista nije bilo izmedju nas?"
Sagnula je glavu put poda, zatim otisla do jednog stola sa stolicom i tu stolicu dogurala naspram mene da sedne. Kada je sela pogledala me je, duboko izdahnula pa pocela..
"Nisam navikla da se prema podanicima ponasam lepo"
"Ali ja ti nisam samo podanik!?"
Povisio sam ton na sta je reagovala bicem. Lupila me njim po istom mestu noge kao i prvog dana. Uhvatio sam se za zglob ali pogled je idalje bio na njoj. Skupila je obrve i sagla se do mene.
"Jel te boli?"
"Naravno da me boli jebeno!"
Odvalio sam koju psovku znajuci da nece reagovat puno na to. Ali ona je odvalila recenicom koja mi je sledila krv koja je tekla. Nisam verovao da juce ljubi strasno, a danas je spremna da te ubije.
"I treba da boli"
Ustala se i stala iza mene, pa izmakla stolicu i momentalno sam pao na pod. Sve me bolelo jos od proslog puta, vezbi pa i sad. Bespomocno sam legao na pod i drzao se za nogu. Tada je potpeticom stikle nagazila na isti taj zglob koji je posle koji sekund i pomodreo. Seo sam nazad na stolicu i uperio prst u nju koja je opet sedala naspram mene.
"Znas ne mozes da mi sinoc izjavljujes ljubav, a da me sad mucis, ne ide to tako"
"Kazu da ljubav nekad mora da boli"
Nasmejala se i pomilovala me po glavi. Spustio sam pogled prema zglobu koji je idalje bio natecen. Kada je to videla ustala je do jedne vetrine i donela zavoj. Bacila mi ga je u ruke.
"Obmotaj to"
Kao sto mi je i rekla sagao sam se i poceo da motam zavoj oko zgloba ili ti clanka. Par debelih slojeva sam stavio za svaki slucaj. Vratio sam se u prvobitni polozaj samo ovaj put sam se citavom duzinom naslonio na stolicu koja se klatila kao krevetac.
Nisam sklanjao pogled s nje, kao ni ona s mene. Cutali smo, oci su odavale reci koje nisu mogle da izadju na suva usta. Ili mozda jesu.
"Moras da zapamtis da nikad necemo biti isti. Tebe su mazili i pazili, mene nisu. Tebe su cuvali ko malo vode na dlanu, to su isto radili s mojom sestrom ali ne i samnom. Ti si ispunjen dobrotom i ljubavlju, ja sam obratno. Moj mesec ima dve tamne strane, zapamti to"
Svaku rec sam obraljivao u svom mozgu jasno i glasno. Samo to 'jasno i glasno' u stvarnosti je bilo cutanje.
Nisam imao samo jedan odgovor na sve ovo. Nebi ga ni mogao imati, ne znam joj proslost, verovatno je necu ni znati. Mumlao sam ustima sebi u bradu dok me je konstantno gledala.
"Mozda ovo zvuci surovo ali istina je uvek takva. Preko mene ne mozes, jer je tvrd orah vocka cudnovata. Moras me znati od malena da bi mogao da das konkretan odgovor na sve ovo. Zato cutis, jer je to jedini pravi odgovor za tebe"
Kao da me samo cita i cita. Vidi se da me je prvog dana procitala kroz prste i to dobro.
"Imam previse odgovora ali ni jedan nije.."
"Zadrzi Dusane, ne interesuje me tvoj odgovor. Ti si samo podanik ovde"
Nebih je mogao ni opisati. Da li je ova zena samo egoista, pesimista, optimista? Sta je zapravo ona? Da li je ona uopste blaga zena ili teski zivotni ratnik? Tesko je izvuci od nekoga nesto, a da taj samo mudro odgovara i razmislja. Za mene ovakvog rekli bi da je ona nemoguca misija al se ja ne predajem. Odrljacu kozu o kamen samo da bude moja. Opasno mi je usla pod kozu, usla je u vene, u srce.
U srcu je kao zaboden mac, ali u isto vreme u srcu je kao najveca dobra vila, andjeo, dozivotni partner, saputnik.
"Slobodan si da se vratis u celiju"
Probudile su me njene reci i ustao da krenem u sobu. Ovoga puta me nije pratilo obezbedjenje vec ona. Pred vrata mi je tiho sapnula..
"Imaces sanse da me upoznas ne brini"
Tapnula me po ramenu, vrata su se otvorila a ona je nestala. Usao sam unutra i zatvorilo se sve zamnom.
