Chapter 24
“Šta ćemo danas raditi?Nedelja je.”,Niall je prekinuo tišinu koja je vladala dnevnom sobom.Nasmiješila sam se I ustala sa kauča da sjednem kod njega u fotelju.Sjela sam mu u krilo I on se nasmijao stavivši ruke oko mog struka.Zagrlila sam ga oko ramena i zatvorila oči.On je stvarno dobar prijatelj.Volim ga kao rođenog brata I jako je brižan.Kada bih ostala do kasno napolju on bi me čekao u kući I onda bi tek otišao spavati.Voli se brinuti o meni I to mi je nekako drago….
“Khm.”,čula sam kako neko kašlje I pretpostavljala sam namjerno.Malo mi je to bilo poznato pa sam otvorila I zakolutala oči te se odmakla od Nialla kako bi ga pogledala.Bijes I ljubomora mu se ocrtavala na licu kada sam ga ošinula pogledom.Namrštio se.
“Pa Roxana…”,počeo je Liam koji je sjedio na kauču pored Harryja.”Gdje su ti roditelji?Imaš li rodbine?Dugo si kod nas,a nisi nam ništa o njima rekla.”,rekao je.
Čim sa čula riječ ‘roditelji’ trbuh mi se prevrnuo.Roditelji?Ako se još iko usudi to spomenuti udarit ću ga.KUNEM SE!Naglo sam skočila sa Niallovog krila.
“Da se niko više nije usudio spomenuti tu riječ ili me nešto pitati o tome!Ni jedno od vas!Jel jasno?”,praktički sam vrištala.Svi su me u strahu I zbunjenosti pogledali zbog visine mog tona.Harry je digao sa kauča I prišao mi.Uzeo je moju ruku u svoju,ali sam je ja odmah izvukla.Još jednom sam ih bijesno pogledala,a onda isto tako izašla iz dnevne I ušla u svoju sobu snažno zatvarajući vrata.
Harry P.O.V. (wow odkad njega nije bilo :O hahah)
“Šta je ovo bilo?”,upitao sam ih šireći ruke sa strane.Zašto je ovako ljuta?Zar smo nešto pogrešno rekli?Ma nismo…Pa samo smo je pitali da nam kaže nešto više o sebi.Ne vidim u čemu je problem.
“Idi za njom.”,rekao je Niall I zabrinuto kimnuo glavom prema stepenicama.Samo sam I ja kimnuo glavom I lagano krenuo prema njenoj sobi.
Prišao sam vratima I pokucao.Nisam dobio odgovor.Ponovo sam pokucao.
“Odlazi!”,čuo sam kako viče.Šta joj je odjednom?Pokušao sam ući unutra,ali su vrata bila zaključana.
“Roxana,molim te otvori vrata.Harry je.”,rekao sam smireno.
Nije ništa odgovorila,ali sam čuo kako otključava vrata I pušta me da uđem opet ih zatvarajući.Ja sam stao na sredinu sobe očekujuću da će mi prići.Ali ne…Samo me zaobična I sjela pored prozora.Primakla je noge prsima I prazno gledala pogled ispred sebe.Lagano sam joj prišao I stavio ruku na jedno njeno koljeno,sjedajući pored nje.Pogled joj je prvo pao na moju ruku,a onda na mene kada se namrštila.Spustio sam ruku I uzdahnuo.
“Hočeš li mi reći zašto si sada ljuta?”,upitao sam je.Polako sam počeo gubiti živce zbog svega ovoga.
“Ne.”,opet je hladno odgovorila I ne pogledavši me uopšte.”Ajde,možda ti bude lakše.”,rekao sam joj,ali od nje sam dobio iznerviran pogled.Ustala je I okrenula se prema meni.
“Harry,ako sam rekla ne onda ne!”,glasno je rekla šireći ruke.I ja sam ustao već vidno iznerviranan.
“Samo hoću da ti pomognem Roxana.Da se osjećaš bolje,ali NE…”,vikao sam na nju.Nisam imao namjeru,ali kada sam takav.Jednostavno ne mogu se kontrolisati.Pogotovo kada sam pored nje,u svaom smislu.
Malo se trznula I pogledala me u oči.Njene plave oči su duboko prodirale u moje I počeo sam se polako gubiti u njima.Vidio sam u njima da joj nije ni malo lako oko ovoga,ali ne razumjem zašto.
“Reći ću ti kada budem spremna.”,rekla je tiho I svoj pogled spustila na pod.Uzeo sam je za ruke I polako vukao prema najbližem zidu.
Roxana P.O.V.
