Moje ime je Smrt 01✔️

Moje ime je Smrt 02

Okrutni trio

02

Subota je kao i uvek bila dan kada pospremim moj mali jednosoban stan. Što nije zahtevalo mnogo posla. Zamenila sam posteljinu jer je bila natopljena, nije bilo toliko toplo, mora da sam se mnogo ritala u snu, razbila sam čašu koju sam držla kraj kreveta ako se probudim žedna u toku noći, što bi objasnilo deo mog sna. Racionalizovanje je duboko ukorenjeno u mom biću, tako sam racionalizovala ceo svoj san dok sam rutinski spremala sobu koja je bila multipraktična u mom slučaju. U moju sobu se ulazilo iz malenog hodnika u koji se i ulazilo u stan, taj maleni hodnik je bio prolaz i u moju sobu i u kupatilo. Odmah sa desne strane vrata koja su vodila u moj životni prostor se nalazila polica sa knjigama, to je bio moj omiljeni deo prostorije. Desno od visoke police na kojoj je bio uredno poslagan moj imaginarni život, nalazila se moja udobna, iskidana siva fotelja, nisam imala srca da je znamenim novom, ta fotelja je prošla sa mnom kroz sve svetove poslagane na polici, pored fotelje je bio moj radni sto, na samoj ivici stola bila je mala stona lampa, odmah uz fotelju. Kada kažem radni sto, ne mislim bukvalno radni sto, samo se tako zove. Negde na njemu, ili možda čak i u nekoj njegovoj fioci se nalazio moj mali laptop, nisam ga palila nedeljama. Moj radni sto dakle nije zapravo bio radni sto, više bih ga nazvala hotelelom ili tako nešto, na njemu se nalazio veliki kavez iz kojeg su me uvek znatiželjno pratile crne oči. Gledale su me i sada dok se krećem polako po prostoriji mašući vlažnom krpom u ritmu neke pesme koja je upravo počela na radiju, ne mogu reći da volim ovu pesmu, ali dobra je za podizanje energije. Na desnom zidu prostorije se nalazio televizor, stajao je na ormariću u kojem se nalazila sva moja odeća, što govori mnogo o tome koliko me je zapravo briga šta nosim, često se pitam zašto uopšte imam televizor koji sam upalila možda tri puta u proteklih mesec dana. Na zidu koji se nalazio nasuprot od vrata, nalazila su se još jedna vrata, staklena, i prozor. To je bio izlaz na terasicu koju sam volela više od celog stana, mada je stan bio u potpunosti moj, moje mesto mira. Ispod prozora je bio moj ogromni bračni krevet, sa dve strane je bio gurnut do zida, u njemu nikada nije spavao iko osim mene. Zašto onda imam veliki krevet, zato što volim da se ritam dok spavam. Sada se na njemu nalazio tamno ljubičasti prekrivač i veliki jastuci naslagani po veličini, nikada mi neće biti jasno zašto te jastuke slažem svaki dan, niko ih nikada neće videti, ali slažem ih uredno. U sredini ove moje male prostorije bio je kafeni stočić braon boje i dvosed tamne plave boje okrenut ka televizoru koji toliko retko gledam da nema poente da okrećem dvosed ka njemu. Jedini prazan zid je bio onaj levo od vrata, tamo su bila još jedna vrata, vodila su u malu kuhinju. Moja kuhinja je bila toliko uzana da ne znam da li bi dvoje ljudi moglo da se mimoiđe, kao da bi ikada do toga došlo. Kada se uđe u kuhinju sa desne strane bio je stočić sa tri stolice, četvrta nije mogla da se postavi jer je stočić kao i moj krevet sa dve strane bio gurnut do zida, ali tri stolice... Sama se sebi nasmejem zbog toga, ali volim da menjam mesta dok jedem, svaki dan drugo mesto, da ubijem rutinu koja je očigledno držala moj život u kandžama. Levo od vrata je bio nizak frižider na kojem sam držala razne tegle, boce i uvek jednu vazu sa ljiljanima. Preko od vrata imala sam jedan viseći i jedan prizemni element, sa dvoljno escajga da bih mogla prati posuđe jednom nedeljno, imala sam naravno i sudoperu i šporet. Kuhinja je bila žuta, jarko žuta, kao limun, dnevna soba je bila boje jorgovana, a hodnik je bio zelene boje limete, želela sam da mi kupatilo bude crveno, ali još nisam našla vremena za taj poduhvat.
" To bi bilo to Medi, hoćemo li do parka?", okrenula sam se ka crnim očima koje su me naravno gledale i sada, na moje pitanje ispustila je zvuk zadovoljstva i propela se na otvorena vratanca.
" Moram se presvući prvo", nasmejala sam se, a onda se namrštila kada sam shvatila sa kime razgovaram, možda je danas dan kada shvatim da možda i nisam sasvim načisto sa svojim umom.
Rutinski sam navlačila na sebe prvo što mi je palo pod ruku, nije bilo važno, farmerke, majica, košulja, dobro je. Otišla sam do hodnika, stala ispred velikog ogledala, kosa mi je divlje štrčala na sve strane. Slegnula sam ramenima na taj prizor, moja kosa je uvek bila divlja, zašto bi danas bio drugačiji dan. Pokupila sam svoju kosu u jednu ruku, a sa druge svukla gumicu i podigla je u neurednu punđu, bila sam zadovoljna kada sam shvatila da ova frizura nije više znak lenjosti, zaista je bila moderna, svi su izgleda bili lenji kao i ja. Navukla sam omiljene patike na noge i vratila se u sobu kao odgovor na skičanje protesta.
" Nisam te zaboravila", nasmejala sam se i uzela mobilni telefon sa stola, možda bih trebala da ponesem i naočare za sunce, definitivno će mi trebati. Ispravila sam se i počela da koračam ka vratima smešeći se i čekajući još jedan protest. Nije mi trebalo više od dva koraka da se nađem ispred kaveza," nisam ni tebe zaboravila. Hajdemo",
Ispružila sam ruku i strpljivo čekala dok je mala loptica krzna putovala preko moje ruke do mog ramena, izgrebala me je kao i svaki put, ali nije to bilo bolno iskustvo, njeno zadovoljno mrmljanje je bilo nagrada samo za sebe.