Moje ime je Smrt 01✔️

Moje ime je Smrt 32

Promenljivo oblačno

05

Četiri godine je prosto proletelo. Alek i ja smo putovali na sva mesta na kojima se smrt iz nekog razloga zadržavala i uzimala više nego što je bilo potrebno. U prvih godinu dana sam se susretala sa Nerom često, ali u poslednje tri godine sam ga veoma retko viđala. Nije da mi je nešto preterano nedostajao, iako jesmo bili u dobrim odnosima, koliko je to moguće. Problem je bio u tome što je čak i Alek lovio sam, ni on nije znao kakve to obaveze Nero ima. Dok smo putovali srela sam jednom Mihu i Eni, proveli smo tri meseca sa njima. Bilo mi je žao što se ne viđaju često sa Eonom, nisu ga zapravo videli nekoliko godina. Nisu znali šta on traži, ali su rekli da nešto nije baš sasvim u redu sa njim. Bilo je strašno to što se nisu sećali većeg dela vremena koji su proveli sa mnom, sve što me je vezalo za njih, vezalo ih je za moju vezu sa Eonom, prosto me nisu poznavali. Bilo mi je još tužnije to što nisu poznavali njega. Nisam mogla da ih odviknem od toga da me gledaju kao nekoga ko je iznad njih, ali jesam uživala da provodim vreme sa njima. Alek i Miha su prosto kliknuli, bili su kao dva dečaka koja se prosto razumeju, čuli su se stalno. Eni me je retko zvala jer je smatrala da ja imam pametnija posla od toga da gubim vreme na nju, zato sam obično ja nju zvala, ali nije to bilo to. Srela sam i Ziu jednom, bila je sama, od nje sam saznala nešto više o tome gde su ostali i šta rade. Svako se vratio svojim obavezama od momenta kada sam im se javila. Alek me je nagovorio da im se javim, nije mi ni bilo toliko teško sada, imala sam njega, ništa mi nije više bilo teško. Ilira sam sama potražila, želela sam njegovo mišljenje o tome šta se dešava sa Eonom, on ga je jedini poznavao zapravo, Eni i Miha su zaboravili sve. Iliro nije razumeo isto šta se dešava sa njim, kao ni Miha i Eni, malo je nedostajalo da Iliru priznam sve, ali me je bilo sramota. Osim toga nije bilo moguće da mu vratim sećanje, a da to ne uradim i sa ostalima. Nedostajali su mi svi, ali nije mi bilo teško, imala sam Aleka koji je sve podnosio stoički, čak me je nagovarao da prosto pronađemo Eona. Bila sam gotovo sigurna da Alek zna gde je zapravo Eon, ne znam zašto, ali sam znala da on samo čeka da ja kažem da želim da ga vidim. Nije se radilo o tome da je Alek prosto želeo da se Eon i ja vidimo i da se završi sa time, da on zna na čemu je, da ja znam na čemu sam. Radilo se o tome da je on prosto želeo da se ja ne brinem. Znao je da ja mislim da ću ja biti odgovorna ako Eon uradi nešto pogrešno. Problem jeste bio u tome što sam se ja zaledila od straha svaki put kada bih samo pomislila da vidim Eona u nekom prolazniku. Nisam mogla da zamislim da se nađem lice u lice sa njim, a Nero nije rekao Aleku da je Eon uopšte na nekakvom putu ka propasti. Koliko sam ja znala bio je tamo negde i uživao sa Hanom kao što sam ja uživala sa Alekom, osim što je Alek strepeo od dana kada će se Eon pojaviti dok Hana i Eon nisu imali prošlost koja bi ih proganjala. Imali su naravno mene, proganjala sam Eona, a da on to nije ni znao, ali nisu mogli strepeti od onoga što nisu znali. Alek je znao da će taj dan doći, ja nisam želela da ga lažem, postojala je mogućnost da se Eon seti. Objasnila sam mu da je ono što sam uradila previše veliko i nestabilno da bih ja bila sto posto sigurna da se ne može vremenom razbiti. Isto tako sam mu objasnila da to ne znači da će Eon prosto doći i želeti me nazad, ali nisam lagala i rekla da ja ne bih pristala da se to desi, Alek je to znao i bez toga. Srce me je bolelo pri samoj pomisli da to uradim Aleku, ali on je to znao, od početka je znao na čemu je sa mnom. Nije znao da to što je on spreman na to ne znači da može zamisliti kako će se osećati, ja sam mislila da sam bila spremna na dan kada će Eon poljubiti Hanu i zaboraviti na mene. Ništa što sam ikada osetila nije moglo da se poredi sa tim bolom, prihvatila bih tada hiljadu smrti samo da ne osećam bol koji sam osećala. Nisam sebi inače dozvoljavala da razmišljam o Eonu. Alek je nekako uvek znao kada razmišljam o njemu, a ja nisam želela da ga povređujem. Zato sam mislila o svemu ovome samo kada Alek nije ovde, kao što sada nije bio ovde. Kao da mi nije bilo dovoljno teško što je otputovao, ne, ja sam morala sebe još malo da mučim razmišljajući o ovakvim stvarima. Nisam imala zapravo šta drugo da radim. Vratili smo se sa puta pre par nedelja, Alek je morao otići pre četiri dana, a ja sam od tada pospremila celu kuću hiljadu puta. Bilo mi je čudno da čak ni Teo nije ovde, ali vreme je odnelo Tea, a ja nisam bila spremna za novu krznenu dušu u svom životu. Osim toga nisam mogla brinuti o nikome jer sam mnogo putovala. Nisam često bila sama pa sam lako podnosila sve ovo, ali samoća i razmišljanje o bolnim temama idu zajedno, vreme bi se opet razvuklo i moja prošlost bi samo čekala da izbije u prednji deo mojih misli. Danas je bio neobično težak dan, od kada sam se probudila sam imala osećaj da nešto nije u redu, paranoično sam proveravala svaki deo kuće. Kasno popodne sam shvatila da se ponašam previše blesavo pa sam rešila da se okupam kako bih se opustila. Pomoglo mi je malčice da se primirim, ali sada sam razmišljala o tome da li se nešto desilo Aleku, da li sam zbog toga bila ovoliko nervozna? Kada sam shvatila da ležim u kadi dovoljno dugo da se voda u potpunosti ohladila rešila sam da je vreme da izađem iz kade. Prosušila sam kosu peškirom i umotala se u drugi peškir, nije bilo naravno potrebe za tim, bila sam sama, ali je to prosto bila nekakva navika. Išetala sam iz kupatila u mali hodnik i zaputila se ka spavaćoj sobi kako bih se obukla, ali sam istog momenta shvatila da nešto nije kako treba. Nije bio potpuni mrak, a ja nisam imala pogled na celu dnevnu sobu, ali sam bila sigurna da nisam sama.
" Alek?", pitala sam jer nije mogao biti niko drugi osim njega, a ako nije bio on u pitanju već neki glupi provalnik nisam se plašila. Našla sam se u dnevnoj sobi već sledeće sekunde, nemam čega da se plašim, a ako je provalnik dovoljno bi se uplašio kada bi video kojom brzinom se krećem, ako ništa barem sam imala faktor iznenađenja. Nisam očekivala da je neko drugi imao faktor iznenađenja.
" Ovaj, ne, nije Alek? Alek si rekla. Nije važno, vidiš da nisam on. Ne znam da li se ti mene sećaš, ali upoznali smo se jednom pre.... pa sada već petnaest godina. Nisam zapravo znao da li si kući, nisam znao da li bi me se setila kada bi se pojavio, zato sam ušao jer.... Ja moram da pričam sa tobom. Kunem se da nisam nekakv ludak, samo sam želeo da pričamo. Nisam hteo da te uplašim ili bilo šta slično, samo želm da te pitam nekoliko stvari. Mislim da mi samo ti možeš pomoći. Ovaj, da, zaboravio sam, siguran sam da me se ne sećaš, ali ja sam Eon."
On je brbljao nervozno dok sam ja piljila u njega ne verujući zaista da je on ovde. Stajao je blago povijenih ramena, nabio je ruke u džepove farmerki. Imao je na sebi kariranu plavu košulju i običnu crnu majicu bez ikakvog natpisa, na nogama je imao iste patike koje imao kao i kada smo se upoznali, nisu to naravno bile iste patike, ali su izgledale isto, bio je obučen isto kao i tog dana. Promenio se od kada sam ga ja poslednji put videla, kosa mu je bila pokupljena, sada je nosio bradu koja je prekrila njegovo lepo lice, ali mu je takođe i lepo stajala. Nisam ga nikada videla sa bradom, nisam ga nikada videla ni sa toliko dugom kosom kada smo kod toga. Izgledao je bolje nego što sam mogla zamisliti. Moje srce je divljalo u mojim grudima, bolelo je krvnički, svaki otkucaj je širio bol kroz moje biće kao otrov. Onesvestiću se.
" Da li si dobro?", pitao je i zakoračio ka meni nesigurno, ali se zaustavio kada sam nekako uspela da dignem ruku uspred sebe kako bih mu dala na znanje da mi ne prilazi.
" U redu, razumem", podigao je obe ruke kao da mi pokazuje da ne namerava da me povredi, a ja sam progutala pljuvačku jer mi je grlo bilo toliko suvo da sam mislila da nikada neću biti u stanju da progovorim. Bio je povrđen mojom reakcijom, najviše zato što nije želeo da se uplašim od njega. "Molim te reci da me se sećaš, reci bilo šta. Izgledaš kao da si videla demona."
Na ovo sam prasnula u smeh, podigao je obrve i nasmešio se zbunjeno, ali ono što je rekao je bila istina. Moj lični demon, moja prošlost koja me je proganjala u mislima i snovima, stajao je ispred mene i izgledao je đavolski dobro.
" Nije da bih mogla zaboraviti nekoga ko je živeo u mojoj kući. Osim toga, sve to je bila moja ideja, a i ti nisi obična duša. Znam ko si ti", progovorila sam konačno, iznenadila sam sama sebe što sam uspela slagati uhvaćena ovako nespremna. Nisam previše htela da analiziram činjenicu koliko mi je prirodno nadošlo da ga slažem.
" Da, naravno, trebao sam sa time početi. Umesto toga stojim ovde i brbljam kao budala", nasmejao se posramljeno i udario sebe po čelu. Nisam ga nikada videla da to radi, nisam ga nikada videla ovoliko nervoznog i zbunjenog zapravo.
" Izvini što sam te prepao, stvarno, da li si dobro? Ne mislim ovo kao uvredu, ali ne izgledaš baš najbolje."
" Da li bi ti bio problem da sačekaš ovde minut? Samo da se obučem", morala sam se skloniti na minut od njega, samo da saberem misli i da smislim šta da radim. Sve u meni je vrištalo da mu jednostavno kažem sve sada i odmah, nisam smela to uraditi. Najviše zato što ovo nije bilo vezano samo za njega, bilo je vezano za svakoga ko je imao ikakve veze sa nama.
" Da, naravno", odgovorio je nervoznim tonom, kao da je tek sada shvatio da nemam ništa na sebi osim peškira, čak je i skrenuo pogled. Njegova reakcija je izmamila osmeh na moje lice, nisam se na glas nasmejala, ali sam dala sebi oduška par sekundi i gledala ga dok on nije mogao videti mene.
" Odmah se vraćam", osećala sam se krajnje čudno, dovoljno da je ova rečenica zvučala kao pitanje. Pogledao me je zbunjen načinom na koji sam ovo rekla, a ja nisam ostala da se objašnjavam, našla sam se u spavaćoj sobi sledeće sekunde.