Moje ime je Smrt 01✔️

Moje ime je Smrt 28

Promenljivo oblačno

01

Vreme je reka koja uvek teče u jednom smeru, besmrtan ili ne, vreme je nešto što je van svačijih zakona i pravila. Nikada nisam bila osoba koja je mnogo obraćala pažnju na datume, po nekada čak ni na godine, ali vreme je takođe vrlo relativna stvar. Vreme leči, vreme donosi zaborav, vreme je tvoj prijatelj isto koliko i tvoj neprijatelj, bila sam takoreći živi svedok svega toga. Prežalila sam mnoge prijatelje koji su me davno napustili, zaboravila sam mnogo lepih momenata, takođe i nemali broj ružnih, zaboravla sam i po koje bitno ime, sitna osoba, neupadljiva, ali osoba koja je nekada davno promenila nešto veliko, a da to niko nikada saznao nije. Još uvek sam ih pamtila dosta, želela sam da ih mogu zapamtiti sve, ali vreme donosi zaborav, donosi nova sećanja koja će možda ostati urezana, a možda će ih vreme odneti na to magično mesto zaborava. Kao što sam već rekla, nisam nikada mnogo obraćala pažnju na godine ili datume, ali to je bilo pre trećeg novembra, to je bilo dok je vreme bilo moj prijatelj. Vreme i ja nismo u najboljim odnosima o tog dana. Selila sam se i bežala od vremena, terajući ga da se ubrza, ali ono je teklo sve sporije, godina za godinom, dan za danom, po nekada su mi i sati bili predugi. Posle ravno šest godina sam prestala bežati, živela sam u maloj kući, sličnom malom stanu kojeg sam ostavila iza sebe, zaustavila sam se u prostoru, imala sam osećaj da sam se zaustavila i u vremenu, ali ma koliko mi vreme trenutno bilo neprijatelj, ono je i dalje teklo. Vreme mi je takođe oduzelo Medi, njena reka je prosto tekla brže, došla je do jezera ili mora ili okeana dok sam ja još uvek lutala kroz prostor i vreme zajedno sa njom. Moja reka nikada neće stati, sada sam išla njenim tokom sa novim saputnikom, malim psom, njegovo ime je bilo Teo. Našla sam ga u tih šest godina lutanja, on je i pronašao mesto gde sada živimo, svidelo mu se, a sviđalo se i meni. Šetali smo svaki dan, to me je držalo normalnom, pronašli smo se desetog jula, to je čudna stvar sa datumima, neke zapamtiš na neko vreme, a neke nikada ne možeš zaboraviti. Taj datum je došao i prošao šest puta od kada smo se Teo i ja pronašli, treći novembar, treći novembar je prošao devet puta od dana zbog kojeg uopšte pamtim taj datum. Želela bih da mogu reći da je vreme činilo svoje, da mi je bilo bolje, ali mislim da vreme ima nekakav dogovor sa tugom. Tri meseca nakon tog tog trećeg novembra, Iliro me je obavestio da je Eon srećan, sa Hanom, nije znao, pomenuo je to kao usputnu vest. Nisam se čula ni sa kim više, nisam videla nikoga od njih, iskreno nisam želela nikoga od njih da vidim ikada više. Bilo mi je drago što je Eon srećan, zaista jeste, ali ne bih bila u stanju to da gledam. Ne mogu reći da sam nastavila sa svojim životom nakon toga, mogu reći da sam prosto nastavila da postojim. Našla sam nove rutine koje su mi ispunjavale vreme, imala sam osećaj da sam se vratila na staro, na svoju ravnu liniju. Rutina je čudna stvar, čini te dovoljno srećnim da preživiš, a da nisi svestan da ne živiš zapravo. Meni nije bilo važno, mogu priuštiti sebi par decenija rutine. Danas je nedelja, rutina nedelje je bila odlazak na pijacu, ručak, kafa u malom dvorištu koje sam iskreno volela, bilo je moje mesto mira. Bila je zima, sunce je zalazilo u pet popodne, u šest smo Teo i ja išli u šetnju. Kućica u kojoj sam živela je imala malu spavaću sobu sa bračnim krevetom i trokrilnim ormarom, zidovi su bili bež boje. Dnevna soba je imala dve smeđe fotelje, smeđi trosed i sto za kafu, policu sa knjigama koje sam i dalje skupljala kao hrčak, knjige su bile moji prijetelji, pored Tea naravno, zidovi su bili bež boje. Kuhinja je bila u sklopu dnevne sobe, imala je samo jedan element i mali beli sto sa dve bele stolice. Pored malog kupatila u koje se ulazilo iz hodnika koji je vodio u kuću, to je bilo to. Pošto je bila nedelja čitala sam u dvorištu izbegavajući svu tu beživotnu bež boju, ležala sam na ležajci za sunčanje kraj malog veštačkog jezera, Teo mi je ležao u krilu i grejao me svojim sitnim telom. Znala sam da je pet sati jer nisam više mogla čitati, nestajalo je dnevne svetlosti. Spustila sam Tea na beživotnu zimsku travu i ustala posmatrajući ga kako proteže svoje malo telo. Čim je on završio sa svojim ritualom pošla sam u spavaću sobu kako bih se presvukla, pratio me je u stopu. Stajali smo zajedno piljeći u moj ormar, bila je neobično topla zima, ili je to prosto bilo normalno u mestu gde smo živeli, nisam bila sigurna da znam gde je to zapravo. Navukla sam na sebe farmerke, bež majicu i crnu duksericu sa kapuljačom na zakopčavanje. Teo je strpljivo podizao šape dok sam mu stavljala povodac, zatim smo zajedno otišli do ulaznih vrata. Sedeo je i posmatrao me dok sam oblačila čizme, omotavala šal i navlačila rukavice. Čekao je strpljivo dok sam ja nervozno držala kvaku boreći se sa napadom panike, nakon toga bismo hrabro izašli iz našeg balončića u stvaran svet.