Moje ime je Smrt 01✔️

Moje ime je Smrt 39

Vesnik Smrti

Sunce je zalazilo kada sam se vratio kući, dani su bivali sve kraći, sve je već mirisalo na predstojeću zimu. Morao bih češće ići u lov ako mislim da preživim još jednu zimu, trebao bi pripremiti dosta drva, izgleda da će biti duga i hladna. Voleo sam jesen, svega je bilo u izobilju, a životinje su već bile usporene zbog predstojeće zime. Hrane je bilo dovoljno, vreme je bilo divno, sve je bilo savršeno, osim činjenice da se obično ulenjim u jesen i teško mi je da se prirpremim za mesece koje ću provesti sam u svojoj kamenoj kućici. Možda bih trebao da odem do grada i vidim da li negde u nekoj zaboravljenoj biblioteci mogu pronaći nešto starih knjiga, ako ih ljudi nisu već iskoristili za potpalu. Nekim ljudima ništa više nije sveto, zapravo većini, uključujući i mene, ništa nije preostalo da bi išta smatrali svetinjom. Ipak knjige su bile jedina stvar koju sam smatrao vrednom. Nisam nikada imao mnogo knjiga, imao sam par koje sam pronašao kao dete, ali to su bili moji jedini prijatelji. Želeo bih nekoliko da mi prave društvo preko zime. Stresao sam jaknu sa ramena i bacio je na fotelju, moja dnevna soba se uglavnom sastojala od te fotelje, jednog panja koji sam koristio kao stočić, ali sam bio spreman da ga založim ako bi to bilo potrebno. Bio je tu i mali krevet, nije bilo dušeka na njemu, samo daske, stara ćebad i jastuk koji se malčice osećao na buđ, ali i to je bio luksuz zato se ne bih nikada bunio zbog toga. Kao da sam imao kome da se bunim, veći deo svog života sam svakako proveo sam, nije mi smetalo zapravo. Nisam mogao hraniti još jedna usta, nisam mogao zaštiti nekoga od vampira. Jedinu sigurnost koju sam imao u svom životu jeste bila ova mala sakrivena kućica, moj luk, moje strele i moj lovački nož. Nisam se odvajao od toga čak ni kada sam spavao. Nisam se okrenuo ka dnevnoj sobi, krenuo sam ka kuhinji kako bih odložio moj današnji ulov u drvenu kutiju koja je bila privremeno tu za odlaganje mesa. Kada odspavam spremiću sve za ostavu koja je zapravo bila napolju, unutra bi se sve pokvarilo. Nije bilo preterano toplo kada se založi, ali je ipak bilo toplije nego napolju, pogotovo noću kada temperature padnu ispod nule. Unutra je bilo dovoljno toplo iako se vatra u kaminu već ugasila, znoj se slivao niz moja leđa, moje čelo je postajalo vlažno. Nagnuo sam se nad kofom ledene vode koju sam jutros izvadio iz bunara, bio sam siguran da se još uvek nije dovoljno zagrejala, ali sam svejdedno halapljivo prinosio vodu ustima jer sam bio dovoljno žedan da sam imao osećaj kao da su mi usta puna peska. Obrisao sam usta prljavom krpom kojom sam kasnije obrisao i čelo i potiljak. Stajao sam tako neko vreme i piljio kroz prozor ne znajući šta da radim sa ostatkom dana. Možda je ovo preživljavanje bilo greška, možda bih se trebao boriti, ali nisam znao kako. Bio sam siguran da život ne bi trebao biti ovakav, ali šta sam mogao da uradim drugačije? Ništa, nije bilo ništa što sam ja sam, nije bilo ništa što bi nas nekoliko hiljada mogli uraditi. Svako je preživljavao kako je znao i umeo. Nismo mogli ništa protiv vampira, nismo mogli ništa protiv kraljeve vojske, nije postojalo ništa osim preživljavanja. Poslednjih par meseci mi je bilo sve teže da ugušim svoju podsvest kada bi počela da mi usađuje ovakve misli u um. Ja nisam mogao promeniti ništa i to je jednostavno bilo tako, ali moja podsvest je govorila da ne mogu sedeti skrštenih ruku i traćiti svoj život. Samo što moja podsvest nije bila dovoljno pametna da mi kaže šta bih drugo mogao raditi?
Osvrnuo sam se ka vratima jer sam se mogao zakleti da sam čuo vetar. Uzdahnuo sam iznervirano, ovo nije bilo dobro vreme da moja vrata reše da propuštaju promaju, dolazi zima. Dok sam koračao iznervirano ka vratima shvatio sam da neko sedi u mojoj fotelji i prati me pogledom. Ruka mi je već bila na lovačkom nožu, ali ko god da se krio ispod kapuljače je primetio to. Odmahnuo je jednom glavom i pružio ruku ka mom krevetu kao da je ovo njegova kuća i on mi nudi da sednem sa njim. Učinio sam kako mi je takoreći rečeno i seo na moj neudoban krevet, svi mišići su mi bili napeti spremno. Osoba u crnom se zavalila u moju fotelju, prekrstio je noge i prešao pogledom preko moje dnevne sobe, na kraju je klimnuo jednom glavu. Nisam znao da li to znači da mu se moja kućica sviđa. Da li je planirao da je zadrži nakon što se mene reši?
" Da li znaš zašto sam ovde?", glas mu je bio veoma dubok, progovorio je sasvim nonšalantno, kao da je on moj prijatelj koji je svratio u prolazu. Osim što ja nisam imao prijatelja, pogotovo ne prijatelja sa toliko očiglednim severnjačkim naglaskom. Živeo sam u gradu dovoljno dugo da sam mogao da ih prepoznam.
" Ne zaista, ali sam čuo priče o vama još kao dete", to je bila istina, čuo sam mit o kraljevim ljudima koji posećuju svakoga nakon njihovog dvadeset petog rođendana. Odvodili bi ih kod kralja, nikada se ne bi vratili. Verovalo se da ih kralj pretvara u vampire dok su u najboljim godinama. Ja nisam verovao u to, ako je to istina onda ne bi više bilo ljduskog roda, a mi smo nekako ipak nastavljali. Viđao sam starije muškarce po gradu, to je smo po sebi bilo dokaz da to nije istina, ali mit je negde morao početi, u svakoj priči je uvek bio delić istine. Mislim da sam upravo gledao u izvor ovog mita.
" Da li se ti to meni obraćaš sa vi ili misliš da ja ne bih trebao biti sam ovde?", mogao sam čuti podsmeh u njegovom glasu. Kladio bih se da se smeši ispod te kapuljače, ali mene to nije doticalo, niti mi je bilo bitno.
" Ni jedno od toga zapravo, samo sam čuo da kralj uvek šalje grupu vojnika u ove kućne posete", slegnuo sam ramenima. Nisam se plašio smrti. Zar nisam pre sekunde mislio kako ovo nije zapravo život? Nije ni bio život, možda bi bilo bolje da me ova utvara ubije ili pretvori u vampira, tako bih barem imao neku svrhu u životu.
" To jeste istina zapravo, ali ti si poseban", nakrivio je blago glavu kao da me posmatra pažljivije ili čeka moju reakciju, ali ja nisam znao kako bi reagovao. Nisam imao pojma o čemu on priča, zato sam samo klimnuo glavom zbunjeno.
" Koliko ti godina imaš?", pitao me je kada je shvatio da ja ne znam zapravo šta bih mu rekao.
" Dvadeset tri", slagao sam iste sekunde. Nije mi poverovao ni trenutka, frknuo je kroz nos kao da je želeo da suzbije kikot.
" Ne. Nemaš dvadeset tri godine. Možemo pokušati sa nekim lakšim pitanjem onda", uzdahnuo je kao da se premišlja iako je delovalo kao da je ovo unapred pripremljena predstava. Znao sam u teoriji kako to ide, pročitao sam par knjiga napisanih za pozorište pa me je zanimalo. Nisam mnogo znao o tome, ali sam znao šta je gluma i šta je scenario. Ovo je delovalo kao da on prati nekakav scenario. "Kako se zoveš?"
" Kako se ti zoveš? Ti si ušao u moju kuću", odgovorio sam defanzivno i sada već iznervirano. Ko je on da meni postavlja pitanja? Ja nisam mogao ni lice da mu vidim. Ako i jeste kraljev vojnik to mu ne daje za pravo da ovo radi, bilo je očigledno da on nije ovde po naređenju kralja, da jeste pokazao bi mi barem nekakav zvaničan dopis.
" Doćićemo do toga, mene sada zanimaš ti. Budi iskren molim te, znaću ako me slažeš. Reci mi svoje ime i svoje godine i možda preživiš ovu zimu. Ko zna, možda preživiš i narednih nekoliko", ovo poslednje je rekao kao da je to nekakva interna šala, ali ja nisam zapravo znao šta ga je toliko zabavljalo. Nije bilo važno, nisam imao šta za izgubiti.
" Mort je moje ime, imam dvadeset i pet punih godina. Da li si sada zadovoljan?", nakrivio sam glavu i posmatrao ga pokušavajući da vidim kroz senku koja ga je skrivala od mog pogleda.
" Nije bitno da li sam ja zadovoljan. Bitno je da ja otkrijem da li si ti osoba koju tražimo, još bitnije je da kralj ne sazna da si ti osoba koju tražimo. Pravo pitanje jeste da li bi Eon bio zadovoljan tobom, da li bi Luna bila zadovoljna?", dodao je ovo poslednje tiho i nagnuo se ka meni zamišljeno. Mislim da mi se nije videla nikakva promena na licu, nisam znao o kome on priča, nisam poznavao nikakvu Lunu, niti Eona. "Ništa?"
" Žao mi je, ne poznajem osobe koje pominješ", slegnuo sam ramenima i nabrao nos izvinjavajući mu se, delovalo je kao da mu je jako bitno da ja poznajem te osobe.
Zavalio se nazad u fotelju i odmahnuo jednom dugim prstima kao da tera moje reči kao izmaglicu. Svukao je kapuljaču jednim neprimetnim pokretom. Konačno mi otkrio svoje lice, bilo je veoma mlado lice, nije mogao imati više od dvadeset jedne ili dve godine, imao je crne oči kao ugalj. Plava kosa se rasula oko njegovih ramena, trudio sam se da ne piljim u ožiljak koji se prostirao duž leve strane njegovog lica. Nisam znao zašto mi je taj ožiljak delovao kao nešto što mi je trebalo odmah otkriti identitet ove osobe.
" Moje ime je Alek i bio bih ti zahvalan kada ne bi nikome rekao da sam bio ovde, ali koliko vidim nemaš ni kome reći zapravo."
Ispravio sam se iste sekunde. Sada sam razumeo zašto sam i mislio da trebam znati kome pripada taj ožiljak. Možda nisam znao ko su Eon i Luna, ali sam vrlo dobro znao ko je Alek. On je bio vampir i to ne bilo koji vampir, on je bio kraljeva desna ruka. Nije to ni bilo najgore od svega, on je bio nemilosrdna desna ruka koja je obavljala sve najgore poslove za kralja, zato je i imao nadimak Vesnik Smrti. Izgubio je nekoga veoma bitnog kada je sve ovo počelo, svi su verovali da on prosto nema milosti jer život nije imao milosti prema njemu. Najgore od svega jeste bilo to što je on učestvovao u svemu tome, zato mnogi misle da je on prosto oduvek bio nemilosrdan, ništa mu nije bilo dovoljno važno. Ubio je onu koju je voleo da bi ispunio ono što je kralj od njega tražio. Kakva osoba bi uradila tako nešto? Primetio je momentalnu promenu u mom držanju i prevrnuo očima.
" Da sam želeo da te ubijem bio bi mrtav Morte. Opusti se. Da li imaš nekakav čaj ili nešto, prijalo bi mi", klimnuo sam glavom bez svoje volje, na momenat me je čak i omela činjenica da je vampir tražio čaj. Nisam bio siguran da li mi je preostalo išta suve nane i lavande, ali nije bilo važno, stvorio bih čaj za njega. Skidao je svoj crni plašt kada sam ja ustao da potpalim vatru kako bih nam skuvao čaj jer sam i ja sada želeo čaj, želeo sam nešto da me umiri i vrati život mojim udovima. Prsti su mi se nervozno tresli dok sam pokušavao da potpalim vatru, mogao sam se zakleti da se kraljev dželat zakikotao zabavljeno iza mene nekoliko puta. Stresao sam se svaki put, nije delovao preteće, ali to nije značilo ništa. Znao sam ko je on, a svaki mit počinje od negde. Izdahnuo sam sa olakšanjem kada se vatra rasplamsala konačno, okačio sam lončić sa vodom iznad vatre i ispravio se zadovoljan sam sobom. Okrenuo sam se ka mom, ne bih ga baš nazvao gostom, ali nisam znao drugi izraz za to. Sedeo je smešeći se zadovoljno i piljio je u mene znatiželjno dok sam ja odmeravao njegovu neobičnu odeću. Imao je na sebi crnu majicu sa kapuljačom, materijal je delovao meko jer se nagužvao od težine materijala, nosio je pantalone od nekakvog tamno plavog grubog materijala. Nisam nikada video takvu odeću, možda sam je video na slikama u starim novinama, ali sve te slike su bile blede, nisam zapravo mogao videti boje na tim slikama. Nešto je zasijalo na njegovom vratu kada se vatra rasplamsala, lančić? Vampiri izgleda ne mogu biti povrđeni srebrom, ali nije to bilo čudno zapravo, mali privezak u obliku polumeseca je privukao svu moju pažnju. Mogao bih se zakleti da ga negde već video.
" Sviđa ti se? Malo je ženstven za mene, ali ga čuvam nekome ko mi je veoma bitan. Da li si ikada video nešto toliko lepo?", podigao je privezak ispred svog lica, a ja sam odmahnuo glavom. Nisam nikada video srebro uživo, ali jesam bio siguran da sam video ovaj lančić ranije. "Da li želiš da ga vidiš izbliza?"
Prekuvako je lanač preko svoje glave i našao se ispred mene, nisam ni video pokret. Uzmakao sam kada je ispružio ruku ka meni, ali je otvorio dlan i lanac se odmotao ispred mog lica. Podigao sam ruku ne razmišljajući o pokretu, nisam stigao ni da promislim o tome koliko me je hipnotisao privezak koji je nosio vatru u sebi. Delimično sam bio svestan Alekovog osmeha kada je pustio lančić i privezak u moj dlan, ali čim je srebro dotaklo moju kožu nisam ga video više. Video sam lepo usko lice, video sam smeđe oči, video sam crnu kosu rasutu oko malog priveska koji mi je ležao u dlanu sada.
" Da li je Mort stvarno tvoje ime?", Alekov glas me je iščupao iz vizije koja je plesala u mom umu, ali nisam ga video isto kao pre sekunde. Nešto u meni se promenilo, video sam ga iskeženog, držao je nešto krvavo u svojim dlanovima. Odmahnuo sam glavom i vampir koji je stajao ispred mene se smešio uzbuđeno, čak i malčice zabavljeno.
" Ovo je Linin lančić", prodahtao sam zbunjeno. Nisam bio siguran zašto sam ovo rekao, ali njegov uzbuđen osmeh me je zbunio još više. Klimnuo je glavom zadovoljno i spustio pogled na lančić, kao da i on može videti devojku koju sam ja video.
" Da li si ikada video lepše lice?", pitao je zaljubljeno piljeći u lančić, obojica smo piljili u ono što je ostalo od devojke koju sam video pre par sekundi. Prošlo je nekoliko minuta pre nego što je Alek opet podigao pogled na mene. Čekao je nešto, nije mi bilo jasno šta sve dok bes nije počeo da ključa u meni. Nisam bio siguran šta se desilo sledeće, ali nekako smo se našli na kuhinjskom podu. Alek je bio ispod mene, a moji prsti su bili na njegovom vratu. Sve to se desilo u jednom treptaju, ja sam bio na granici da mu presudim, a on se smejao. Nisam mogao verovati da se on smeje dok ja ovde ludim i radim stvari koje nisu bile fizički moguće. Sklonio sam se sa njega i seo na pod pokušavajući da se saberem.
" Eliot, moje ime je Eliot i ja ne razumem šta se dešava sa mnom", odmahnuo sam glavom želeći da izbacim iz misli sve slike koje su prolazile kroz moj um, ali Alek je ležao na podu moje kuhinje i posmatrao me je kako skupljam noge uz grudi kao osoba koja nije načisto sa svojim razumom. Podigao se u sedeći položaj dovoljno brzo da mi je pozlilo samo gledajući kojom se brzinom kreće.
" Ne, to nije tvoje ime", odmahnuo je glavom odlučno, već sam se spremao da mu kažem da greši. Nisam ga lagao ovaj put, rekao sam mu svoje ime, ali sam shvatio da je on taj koji je u pravu. Klimnuo je glavom kao da je mogao da vidi na mom licu da sam konačno razumeo na šta misli. Mahnuo je prstima ispred sebe kako bi me podstakao da izgovorim ono što sam mislio, video je da sam nesiguran. Udahnuo sam hrabro i po prvi put izgovorio na glas svoje ime, nisam ga nikada pre rekao, sećao sam se sada jer....
" Moje ime je Smrt."

Kraj