Moje ime je Smrt 01✔️

Moje ime je Smrt 14

Ovo je moja noć

04

Nisam siguran koliko je meseci prošlo od tog dana, nisam siguran ni da li je bitno, vreme nije značilo ništa nekome ko je srećan. Ja sam svakako bio srećniji nego što sam mislio da mogu biti. Eni i Miha su bili srećni jer je Lina sve više bila osoba koju su oboje znali toliko dugo, nisu bili svesni koliko im je nedostajala Lili, nisu sebi dozvolili da shvate koliko im nedostaje, verovatno sam ja kriv za to. Meni zapravo nikada nije bilo razlike, ona je meni uvek ista osoba, ali je bilo lepo što se sećala svega, a to je vratilo i njenu potrebu da bude tajnovita. Nije nam rekla zašto me je zaboravila, osim da je to uradila kako bi se oslobodila Nera. Nije nam objasnila ko je on zapravo, ko je ona zapravo, zašto ju je želeo niti šta je želeo od nje. Rekla je da o tome ne trebamo da brinemo, a mi smo joj ovaj put zaista verovali. Dobro, prvih nekoliko dana joj nismo verovali, ali nedelje su prolazile, a ona je i dalje bila sa mnom. Prošli put je otišla taj isti dan, naravno, ovaj put je sve drugačije, ovaj put je moja. Ne znam koliko će mi trebati vremena da poverujem zaista u tu činjenicu. Gledao sam je svako jutro kako se budi, gledao sam je svaki dan kako tone u san i svaki dan sam očekivao da ću se jednom probuditi i da nje prosto neće biti. Kao i svako jutro i sada sam ležao zatvorenih očiju čekajući da mi magla sna odleti u daleke uglove uma pre nego što otvorim oči. Želeo sam da se uverim da sam budan, da ne sanjam, tek onda mogu poverovati da je ovde. Pre nego što sam uopšte otvorio oči shvatio sam da nije tu, srce mi je već ubrzano lupalo, morao sam da podsetim sebe da udahnem, morao sam da podsetim sebe da verovatno postoji sasvim logično objašnjenje za to što ona nije pored mene.
" Gde je Lina?", stisnuo sam oči čvršće kada sam čuo Eni, neću dozvoliti sebi da paničim, ako ja počnem da paničim ona će paničiti, a moji razlozi nisu realni.
" Verovatno je već otišla na posao", odgovorio sam i otvorio oči po prvi put u protekle tri godine, znajući da ona neće biti prva osoba koju ću videti. Eni je stajala kraj vrata koja su bila blago odškrinuta, osećala se nelagodno što je ušla bez pitanja, ali to je samo značilo da je njena briga za Linu bila veća od njene nelagode.
" Ovaj.... Nije na poslu, a već je jedanaest sati", odgovorila je tiho, ali sigurnim glasom. Njena tvrdoglava samouverenost mi je rekla da je ona već bila u knjižari, da ona već zna da Lina nije tamo. Udahnuo sam još jednom, ne smem zaboraviti da dišem.
" Uspavao sam se", promrmljao sam ne znajući šta da kažem, morao sam da umirim sebe pre nego što bi uopšte mogao pokušati da umirim Eni.
" Znam da jesi jer mi je Lina rekla da ti je ugasila alarm i da treba da te probudim u jedanaest sati", Eni je dala savršeno normalan odgovor, ali se ipak nadurila i prekrstila ruke ispod grudi. Očekivala je nešto od mene, ali nisam znao šta.
" Ako si pričala sa njom, zašto mene pitaš gde je?", odahnuo sam na momenat i već bio ispred otvorenog ormana, izvukao sam majicu ne razmišljajući o tome.
" Zato što neće da mi kaže gde je. Mislila sam da ti znaš", odgovorila je Eni dok sam prevlačio majicu preko glave, zastao sam na treptaj, a onda nastavio sa ovim jutarnjim ritualnom.
" Ne znam gde je ona, niti moram znati. Da li ti znaš gde je Miha u svakom momentu?", okrenuo sam se kako bi je pogledao, iskreno, bio sam malčice ljut što mi unosi nervozu. Verujem Lini, verujem joj i nemam razloga da sumnjam u sve što ona radi, najvažnije od svega, ne mogu da uradim ništa kako bih je zaustavio. Ako je otišla kod Nera, ja ne mogu da uradim ništa povodom toga, ali sam bio siguran da bi mi rekla. Nadao sam se da je tako, samo to me je trenutno držalo smirenim.
" Naravno da ne znam, jer je sa njom. Zvala me je sa njegovog telefona, a sada ni on ni ona nisu dostupni", imao sam osećaj da je želela da vrišti na mene, tačnije znao sam da je to želela. Nije se brinula za njih, bila je besna jer su je isključili iz ovoga, šta god ovo bilo.
" Neka njima njihove tajne avanture, možemo i mi isključiti telefone i otići u park sa Medi. Šta kažeš na tu ideju?", suzbijao sam potrebu da se nasmejem, nisam želeo da me ubije, ali njeno durenje je bilo krajnje zabavno. Ponašala se kao dete. Ipak se nasmejala mojoj ponudi i odskakutala iz moje srećno. Taman sam obukao pantalone kada se vratila u drugoj garderobi noseći Medi u rukama. Obožavao sam malu vreću krzna koja mi je pomogla da započnem razgovor sa Linom, a Eni sam prosto voleo jer je Eni.
" Spremne smo, neka oni vide kako je kada neko od njih nešto krije", napućila je usta nadmeno i ispravila se ponosno, kao da stvarno imamo nekakav plan umesto šetnje do parka. Uzvratio sam joj osmeh, čak sam i podigao svoj telefon kako bi ona videla da ga gasim. Zakikotala se i izvadila svoj već ugašen telefon iz džepa kako bi meni pokazala da je ona ovo shvatila ozbiljno.