Moje ime je Smrt 01✔️

Moje ime je Smrt 18

Ovo je moja noć

08

Petnaest dana, četiri sata, dobro, nisam bio baš preterano siguran u sate, mada sam toliko vremena provodio gledajući napukli ekran svog mobilnog telefona da sam postao siguran da znam koliko je sekundi prošlo, iako se sekunde nisu videle od pukotine. Jedna od prirodnih vrlina besmrtnih jeste strpljenje i smirenost, nikada nisam sebe smatrao plahovitom i nepomišljenom osobom, ali to je bilo pre nego što sam razbio svoj telefon bez trunke razmišljanja. Strpljenje mi je oduvek bilo jača strana, mada posle petnaest dana nisam siguran koga lažem, ostali svakako osete moje nestrpljanje. Bio sam poprilično siguran da su napolju u našem malom dvorištu, nisam imao pojma šta rade. Vežbaju, pričaju, igraju se sa vilenjacima ili dozivaju đavola? Nije me bilo briga. Ležao sam na dvosedu u dnevnoj sobi i piljio u ekran veći deo svog vremena, bio sam svestan umirujuće melodije koja je lebdela oko mene, možda sam se čak i u jednom momentu zapitao čija je ideja bila da mi puste muziku. Brojčanik koji je odbojavao minute je pokazao dve nule, moj palac je sam pritisnuo taster zovi, lista poziva je bila sastavljena od jednog jedinog imena, nije da sam trebao razmišljati o tome šta da radim, moj palac je to znao i bez mene. Još jednom je pritisnuo zovi pre nego što sam prislonio slušalicu na uho. Okrenuo sam isti broj ljubilarni tristoti put, kako ljudi kažu, teća sreća, puta sto. Odzvonilo je čitavih pet puta pre nego što se oglasilo tiho bip, moja slobodna ruka je udarila o naslon dvoseda na kojem sam ležao.
" Morala sam nešto da obavim, neće me biti dan, dva, vratiću se brzo. Ne brinite se. Eone...", kratak prekid i tihi uzdah, "molim te nemoj da se brineš, volim te i vratiću se za koji dan."
Čuo sam sudar plastike o kamin pre nego što sam postao svestan da mi je desna ruka isturena ka njemu. Shvatam da vreme besmrtnima ne znači mnogo, ali koji dan se razvuklo u više od dve nedelje, svašta je moglo da se desi za dve nedelje, a njene reči da se ne brinem nisu više značile isto. Njeno uputstvo da se ne brinem je bilo okovano vremenskim periodom od dan, dva, a ne nedelja, dve.
" Samo da znaš niko ti neće dati svoj telefon ako ćeš ga razbiti, a to neće dovesti Linu kući."
Možda bih i poverovao u taj nonšalantni ton da nisam poznavao Eni, ne samo ona, svo četvoro. Osetio sam njihovu brigu i nervozu pre nego što sam čuo Enin komentar, pre nego što sam čuo zvuk njihovih koraka. Sada su već bili unutra, a biga za Linu, još gore, briga za mene je bila nesnosna. Bez odgovora sam ustao i zaputio se ka našoj sobi. Uhvatio sam se za bravu kada je neko pozvonio na naša ulazna vrata. Pre nego što je iko uopšte registrovao zvuk ja sam već otvorio ulazna vrata i posmatrao dve ženske osobe, bilo ih je četvoro zapravo, ali meni je pažnju držala samo činjenica da su tu i dve ženske osobe i nakon stotinke sekunde, shvatio sam da ni jedna od njih dve nije Line. Bio sam u iskušenju da zalupim vrata pred njihovim nosom.
" Dobar dan", progovorila je niža od dve devojke, ona sa smeđom kosom i zlatnim braon očima. Njeno lice je bilo oblo, moglo bi se reći detinje, ali imala je takav pogled da sam znao da je čak i kao dete bila prgava. Malo je nedostajalo da kažem da nema ništa dobro u vezi današnjeg dana, ali sam umesto toga prosto odgovorio.
" Šta god da prodajete nismo zainteresovani."
Prešao sam pogledom sa devojke zlatnih očiju na devojku sa crnim očima, njena bela kosa je bila pokupljena u urednu punđu. Izgledala je tek nekoliko godina starije od smeđokose devojke, ali njeno lice je bilo uzano, njena vilica je bila sva u oštrim linijama, bez obzira na to delovalo je kao da je ona nežnija i razumnija od druge devojke. Da nije njene sede kose rekao bih da je čak i mlađa. Nisam verovao da je zapravo seda, ali njena kosa mi nije držala pažnju, njen pogled je bio toliko topao. Bilo je veoma čudno gledati crne oči i osećati toplinu iz njih, ali video sam to.
" Pogrešno si razumeo dušo", prošaputala je glasom koji je delovao nekako napuklo i promuklo, ali joj je opet savršeno pristajao.
Nečija ruka se našla na mom ramenu i to je bilo dovoljno da odvojim pogled od crnih očiju, okrenuo sam se i video Mihu kako drži moje rame, ali nije gledao mene, niko od četiri bića koja su se nalazila iza mene nije gledao mene, svima su zenice bile raširene kao da su videle anđele kako silaze sa neba. Konačno sam se pomirio sa činjenicom, oni, ja, Lina, svi smo poludeli.
Okrenuo sam se kako bih se zaputio nazad u našu sobu, svi ovi ludaci mogu stajati ovde ceo dan, ja idem još jednom pokušati da pozovem Linu.
" Mi smo došli jer nas je...", muškarac dubokog glasa je zastao kao da se razmišlja, kao da ne govori svojim jezikom. Nisam osetio ni trunku znatiželje, zato se nisam ni okrenuo, "Lina, ako sam dobro zapamtio, zvala da dođemo."
" Ona nije ovde", čuo sam Eni kako odgovara pogubljeno, kao da je ona nešto pogrešila, kao da smo mi izgubili Linu u prodavnici.
" Da li biste je mogli pozvati da dođe?", nastavio je muškaac dubokog glasa i veoma čudnog starinskog naglaska. Uspeo sam da se poguram između Mone i Mane kada je Eni nastavila.
" Niko od nas ne zna gde je."
To je bilo poslednje što sam čuo jer sam se već našao u našoj sobi koja mi je odjednom delovala toliko malo. Osetio sam njen miris svuda, mogao sam da je vidim u svakom delu sobe, počeo sam da se plašim da haluciniram. Mada ovo nije prvi put da sam prolazio kroz ovo.