Moje ime je Smrt 01✔️

Moje ime je Smrt 10

Okrutni trio

10

Na kraju se ipak ispostavilo da sam svoje obećanje ispunjavala bolje nego što sam nameravala, nisam se vraćala u stan, čak i kada jesam Eni, Miha, Eon ili svo troje su bili sa mnom. Nisu se odvajali od mene, nije da sam se bunila, nisam se sećala da sam ikada bila srećnija nego u proteklih nekoliko meseci, mislim da ne mogu biti srećnija nego što jesam. Da li sam nekada stvarno uživala u samoći? Mislim da bih poludela kada bih provela sat vremena sama, na moju sreću ja nikada nisam bila sama, da moje prošlo ja može samo da me čuje. Ko bi rekao da se osoba može toliko promeniti za samo godinu dana, možda se nisam zapravo promenila, mislim da je pravilnije reći da sam pronašla sebe, srećna sam. Pre sam samo bila zadovoljna, sada sam srećna i mogu na tome da zahvalim mom okrutnom triu. Neverovatno mi je koliko mi je sve delovalo prirodno sa njima, uvukli su me u svoj svet i ja se nisam osećala kao višak, pripadala sam ovde, rođena sam da budem sa njima. Ceo život sam provela po institucijama, dok nisam dobila stan od države nisam nigde ostala duže od godinu dana, a moj stan je bio moje mesto, samo nije više delovalo tako. Čak i sada dok sam išla u svoj stan kako bih proverila da li je sve u redu nije delovalo kao da idem kući, delovalo je kao da Eni i ja idemo zapravo da posetimo neku stariju osobu koja mora biti redovno obilažena kako bismo mi bili sigurni da je ona u redu.
" Da li ti je problem da proveriš sama? Želim da odem da kupim one cipele što sam želela da uzmem za večeras, prodavnica je nedaleko od tvog stana. Želim da stignemo kući što pre da se spremimo za izlazak", Eni je progovirla kada smo bile na ćošku moje ulice, ili ulice mog stana, još uvek me je držala za ruku, ali smo bile udaljene jedna od druge za dva koraka jer se ona zaustavila pre mene, gledala me je molećivo, kao da joj treba moja dozvola.
" Ti zapravo želiš da ja ne kažem Mihi da su to nove cipele...", shavila sam se odjednom i zakikotala se, a ona je slegnula ramenima i namignula mi.
" I da jedne moje stare sakrijem u tvom ormaru dok ne budem mogla da ih neprimetno spojim", dodala je grizući se za usnu, ali se i preko toga smešila pokvareno.
" Ti znaš da ja nemam svoj ormar. To je Eonov ormar. Oh, naravno, on već zna. Zašto mene pitaš uopšte, svakako mi ne smeta. Idi kupi još jedne cipele, mada, ja se slažem sa Mihom, ne trebaju ti, ali idi budi devojčica i budi srećna. Odlepršaj sada, naćićemo se ovde za desetak minuta", desnom rukom sam mahala imitirajući krila leptira, a ona se zakikotala i zagrlila me kratko, a zatim je praktično odskakutala u suprotnom pravcu od mene.

Još uvek sam se smejala kada sam ušla u stan, delovalo je kao da je sve u redu, nisam mogla nikada na prvi pogled da procenim. Bilo je nekako golo, nije bilo moje fotelje, stajala je u Eonovoj sobi iako je on insistirao da kupi novu. Moj nazovi radni sto je bio skoro potpuno prazan. Moje knjige su stajale složene u kutije kraj police, te kutije nikada nisam prenela zato što je Eon imao sve te knjige, ali nisam mogla sebe da nateram da ih poklonim biblioteci. Osećala sam se klaustrofobično u ovoj malenoj sobi, sama, otišla sam u kuhinju kako bih proverila da neka cev nije procurila, kao i da li je sve isključeno iz struje iako sam znala da jeste. Bacila sam pogled iza šporeta, pogledala ispod sudopere, kada sam prilazila frižideru zastala sam u pola koraka. Nisam nikada držala magnete na frižideru, još manje kačila poruke, ali sam onda prepoznala Eonov rukopis. Nasmejala sam se i skinula papir koji je bio pričvršćen magnetom za frižider i spustila se na stolicu pre nego što sam počela da čitam.
Na vrhu nije bio ispisan datum, samo mesec, nije pisala godina, ali je nekako opet delovalo kao isečak iz dnevnika.
* Miha ne veruje da smo je pronašli, uspeo je da ubedi i Eni u to, ali ja znam da je to ona, njih dvoje bi to trebali da razumeju. Znam da oni misle da sam očajan i da ne veruju u ono što smo svo troje znali, ja ne mogu nju da zamenim sa ikim drugim. Nije to mogao biti niko drugi osim nje, nisam joj morao videti oči da bih bio siguran. Znao sam da je to ona jer me je vukla ka sebi, osećao sam da me zov. Priznajem i sam sam sumnjao u to, nisam osećao ništa toliko dugo. Nisam je ni video sve dok nisam prošao kroz grane drveta, spavala je, seo sam ispred nje i posmatrao je znatiželjn. Nije ličila na nju, naravno da nije, devojka koju sam ja gledao je imala crnu kosu, nisam mogao ni da joj vidim u potpunosti lice. Bio sam svestan da se ona može probuditi svakog momenta dok ja sedim i posmatram je, nisam mogao ostati dovoljno dugo da bhi se uverio da to jeste ona, morao sam da se sklonim. Ustao sam spreman da je pratim pogledom kada bude odlazila, morao sam se uveriti. Ukočio sam se kada je progovorila, ne zato što sam mislio da me je uhvatila kako je posmatram, rekla je beol, a onda je Medi došla do mene. To je bila moja prilika, biću zahvalan Medi do kraja svog života. Molio sam Eni da dođe, možda sam umislio ono što sam čuo, želeo sam to da čujem nešto što će mi dokazati da je to ona, nisam verovao sebi, baš kao što mi ni oni nisu verovali. Miha nije ni želeo da dođe, znam da je želeo da zaštiti mene od razočarenja, ali mislim da je štitio i sebe. Eni nije mogla odoleti. Skoro je zakasnila, devojka se već probudila, pričao sam sa njom tek par reči, glas joj je bio drugačiji, ne mogu reći da mi se nije svideo, mekši je nego što sam se sećao, ali nisam imao prilike da joj vidim oči. Toliko je bila u žurbi da pobegne da je otišla bosa, što je meni odgovaralo, mogao sam joj skrenuti dovoljno pažnju da kupim Eni vremena da stigne. Stidljiva je, ni to nisam očekivao. Eni je maestralno naletela na nju, ali nije joj uspela skinuti naočare, meni tada više nije ni bilo važno, ja sam znao da je to ona. Pronašao sam je.