Moje ime je Smrt 01✔️

Moje ime je Smrt 24

Ovo je moja odluka

03

" Mislim da je ovo tvoje", prišla mi je nekako nesigurno, nisam razumeo zašto sve dok mi u ruke nije dala moj mobilni telefon. Iznenađeno sam okretao mali crni predmet koji je izgledao kao da je proveo nedelje u blatu i mahovini.
" Kako je ovo moguće?", progovorio sam ne misleći zapravo da ću to uraditi, ali ovo me je šokiralo dovoljno da sam se zaboravio. Nije bilo moguće da moj telefon izgleda ovoliko loše. Prošlo je par dana, samo par, nije čak ni bilo kiše u ovih par dana. Niko mi nije odgovorio na moje pitanje, zato sam skrenuo pogled ka Tesi.
" Gde si ga pronašla?", pitao sam je ljuće nego što sam mislio, nisam mislio da sam ljut uopšte dok nisam progovorio. Lina je nešto uradila sa mojim sećanjem, naravno da sam bio ljut, bio sam toliko besan da sam želeo da slomim nešto, telefon je zaškripao buneći se mom stisku.
" Tamo...", ustuknula je od mene i pokazala ka šumi, pratio sam pogledom pravac i ustao bez razmišljanja, zgrabio sam je za lakat i vukao je sa sobom do ivice šume.
" Gde tačno?", siknuo sam kroz stisnute zube, osećao sam da me se plaši, ja sam se sam sebe plašio. Šta se desilo?
" Pola kilometra u tom pravcu, odmah iza čistine. Pusti me molim te, boli me", istog momenta sam pustio njenu ruku i pošao u pravcu koji je opisala.

Našao sam se na maloj čistini u roku od par sekundi. Kako sam se zaustavio imao sam osećaj da se ne nalazim u svom telu. Video sam jasno Linu ispred sebe, udaljavao sam se od nje iako sam bio savršeno svestan činjenice da stojim na čistini sam, da su mi oči zatvorene.
" Moraš mi verovati. Ne lažem te, nemam razloga da lažem. Zar misliš da ja ne bih volela da nije tako? Postoji razlog zašto nam nikada nije uspelo, postoji razlog zašto nikada nismo ostali zajedno. Ja nisam tebi suđena", čuo sam samo odjek Lininog glasa, bio je tužan, ali odlučan. Nije lagala, barem je bilo očigledno da ona veruje u to. Našao sam se ispred nje, osećao sam blagu vrtoglavicu od pokreta koji nisam zapravo načinio, sve ovo je bilo samo veoma živo sećanje u mojoj glavi. Uhvatio sam je za ramena i posmatrao njeno lice, nisam nameravao da napravim istu grešku kao i prošli put, morao sam znati da li laže. Nije lagala.
" Čuo sam kada te je Iliro pitao da li je nešto za mene ili Nera. Na ovo je mislio, na nju? Zato si je dovela meni. Da li si ti normalna? Šta ti misliš da smo mi životinje? Ako nas staviš u isti kavez to je dovoljno da.... Ovo je ozbiljna stvar Lina, ne postoji sudbina, postoji ono što mi osećamo. Ne možeš očekivati da ja zaboravim na tebe i zavolim nju...", kako sam to izgovorio udaljio sam se od nje, stegla je vilicu tvrdoglavo i shvatio sam da upravo to planira. Odmahnuo sam glavom besno, telefon je zazvonio u mom džepu izluđujući me, delovalo je kao da zvoni sve glasnije dok sam ja imao osećaj da ću eksplodirati. Izvadio sam mobilni kako bih prekinuo vezu, a onda sam video broj na malom ekranu, jednim potezom sam otvorio telefon ne skidajući pogled sa Line, gledala me je iznervirano, ali radoznalo. Želela je da zna ko me zove, istovremeno je bila iznervirana što sam se javio na telefon uopšte.
" Kako ti se sviđa poklon?", sarkastičan ton je odjekivao kroz moj um, skoro sam mogao da mu čujem podsmeh u glasu. Lina je podigla obrve iznenađeno jer je jasno čula Nerov glas, zenice su joj se raširile blago. Nero možda nije znao ko je Hana, ko sam ja, ali nije se odrekao Hane tek tako, nije bez razloga insistirao da Lina dođe po nju. On misli da se Lina i ja poznajemo još od kada je ona bila Luna, nadao se da ju je Lina dovela zbog mene, da će otići kod njega. Nije mogao znati koliko je u pravu iako je potpuno grešio.
" Jebi se Nero...", odgovorio sam sasvim smireno zatim sam bacio telefon u šumu. Gledao sam Linu sve vreme, video sam strah u njenim očima, nije očekivala njega, nije očekivala moju reakciju, nije sve išlo po njenom planu. Kako bih trebao reagovati? Nije mogla očekivati da kažem dobro, uzeću ja Hanu idi ti kod Nera, vidimo se za praznike.
" Ne. Ti ne odlučuješ umesto mene. Ja volim tebe, ne zanima me ništa drugo. Vekovima te čekam, vekovima te tražim, vekovima gutam bol i sedim sa strane svaki put kada ti odeš kod njega. Čekao bih te još hiljadu puta toliko, ali ovo...", zastao sam tražeći prave reči, ali nisam bio u stanju da pronađem pravi opis za ono što sam osećao. Osećao sam se besno, izdato, prodato.... Osećao sam se kao piun u njenoj partiji šaha, u njenoj igri Bogova. "Želiš ići kod njega? Idi, ja ću te uvek čekati, ali ti nećeš određivati koga ću ja da volim niti kako ću da provodim svoje vreme. Nikada te nisam mogao sprečiti kada ti odlučiš da ideš, ne mogu ja određivati tvoj život iako bih dao sve što imam da si ostala svaki put. Ovo je drugačije Lina, ovo je moj život, moje srce.... Samo ja odlučujem kome ću ga dati, sa tim se nećeš igrati."
Ovo poslednje ju je povredilo najviše, osećao sam da nije mislila da ću ja ikada pomisliti ono što sam rekao, ali nisam planirao da odustanem, ne ovaj put.
" Ja samo želim da ti budeš srećan", odgovorila je tiho i prišla mi polako. Nije me ni dotakla, samo je stajala na dohvat ruke i gledala me podignute glave. Uhvatio sam njeno lice u moje dlanove, bila je toliko sitna.
" Ja samo želim tebe, to je sve što sam ikada želeo", rekao sam iskreno. Toliko stvari mi se motalo po glavi, toliko toga sam saznao, sve to me je plašilo. Plašilo me je ono što sam, plašilo me je što ne znam šta to zapravo znači, plašilo me je ono što sledi, plašilo me je što nisam imao pojma šta se zapravo događa, ali ništa od toga me nije plašilo koliko sam bio prestrašen činejnicom da bi mogla otići. Možda je moje telo bilo besmrtno, ali ja ne bi preživeo ovaj put.
" Sve ovo je moja greška, sve...", odgovorila je tiho, nekako sam znao da ne misli na ovaj naš razgovor. Odrekao bih se besmrtnosti u ovom momentu samo da ona ne nastavi ovaj tok razgovora, samo da me posluša, jednom. Odrekao bih se svega samo da ona ne misli ono što sam znao da misli. Odmahnuo sam glavom, ali ona je uhvatila moje dlanove i spustila ih sa svog lica, držala ih je čvrsto u svojim sitnim dlanovima. Promena na njenom licu je bila momentalna, nikada nisam mogao da razumem kako je moguće da ima toliku kontrolu nad svojim emocijama, osećao sam promenu u njoj kao da je neko stisnuo prekidač. "Nisam te nikada trebala upoznati, nisam nikada trebala dozvoliti ovo. Znala sam od početka, od prvog puta, ali nije me bilo briga. Verovala sam u isto što i ti, verovala sam da ne može postojati sudbina. Mislila sam da će se sve nekako rešiti. Kada sam ušla u našu.... Nerovu kuću, kada sam ga videla kako sedi i čeka me nasmejano znala sam. Bio je veoma zadovoljan sobom, jer je mislio da će mi dokazati koliko me voli jer je odbio nju, ali ja nisam razumela ništa sve dok je nisam videla. Ona je moja zamena, shvatila sam to odmah. Ne znam kako je on izgledao, ali mogu se kladiti da gledam upravo njegov lik, ti si njegova zamena. On i ja smo trebali provesti večnost zajedno, zajedno smo trebali ispuniti našu sudbinu, ali ja sam odbila svoju sudbinu, ja sam odabrala tebe, ali ti i ona.... Vi ćete biti ono što mi nismo mogli biti, a ja neću napraviti istu grešku dva puta. Ti misliš da se ja igram sa svima vama, da je ovo sve deo nekog mog plana. Nema plana Eone, ja sam više od svega želela da ovo uspe, ali.... Srećna sam što mogu da ispravim sve svoje greške, srećna sam što znam da ćeš ti biti srećniji nego što možeš zamisliti. Ne odlučujem ja, niti sudbina, ovo je veće od svih nas."
" Nećeš ni odlučiti ti, niti sudbina, niti sam Bog.... Ne zanima me Lina, ova odluka je samo moja, ako je greška, onda je moja greška. Moj odgovor je ne", sve što je rekla je imalo smisla. Razumeo sam savršeno zašto ona misli kako misli, ja bih mislio isto da su uloge obratne, ali nisu, ovo je moja odluka, ničija više. Nije tu bilo nikakve odluke, nije bilo moguće da se išta promeni, ja volim nju i to je kraj priče.
" U redu. Biće tvoja odluka", odgovorila je odjednom sasvim smirena, nešto je u njoj našlo svoje mesto, nešto joj je sinulo dok sam ja govorio i nije mi se ni najmanje sviđao njen pogled.
" Kako to misliš biće?", nije mi promakla činjenica da govori u budućem vremenu, iako sam ja već odlučio. Nije mi odgovorila, nasmešila se tužno i poljubila me kratko, sve je nestalo.