Moje ime je Smrt 01✔️

Moje ime je Smrt 35

Smrt uvek dođe po svoje

02

Prošlo je skoro nedelju dana i ja nisam susreo Lunu ni jednom. Nisam se više ni motao po zamku, pomirio sam se sa time da je neću videti, a dokle god sam bio unutra želeo sam da odem do nje i prosto zahtevam da priča sa mnom. Nisam želeo zapravo da pričam sa njom, želeo sam da sedim sa njom i gledam je, ništa više, ali sam smatrao da ona to ne želi uopšte, barem ne dok se ne setim. Nije da nisam razumeo njenu želju da sačeka da se ja setim, prosto je bio problem što ja nisam želeo više da čekam. Zbog svega toga provodio sam vreme u šumi, da sam znao da ću je tako lakše sresti uradio bih ovo mnogo ranije. Bio sam skoro deset kilometara od zamka kada sam je video kako sedi na starom panju nogu prekrštenih ispod sebe, šake je položila na kolena dlanova okrenutih ka nebu, i piljila u provaliju ispred sebe. Nisam ni znao da ovde postoji litica, ali ceo taj beskrajni pejzaž mi nije ni na sekundu privukao pažnju. Gledao sam Lunu dok sam stajao iza nje, kosa joj je bila podignuta u neurednu punđu, video sam njen vrat i njena gola leđa, imala je na sebi nekakvu majicu koja je jedva prekrivala delić njene kože. Shvatio sam da se samo umotala u plahtu i izašla napolje, na sekundu mi je prošlo kroz misli da je bila samo u plahti jer je pre ovoga bila sa njim, ali sam se fokusirao na njena gola leđa i brzo sam zaboravio na sve ostalo. Mišići na njenim leđima su bili zategnuti, ramena su joj bila napeta iako je delovalo kao da sedi ovde kako bi se opustila. Trebalo mi je više vremena nego što bih priznao da skrenem pogled sa njenih golih leđa, onda sam shvatio zašto sedi tako napeto, sa njenih dlanova ja kapala krv. Kako sam to video presekao me je bol u dlanovima, podigao sam svoje dlanove i posmatrao kako mi se koža otvara na nekoliko različitih mesta, da nisam bio toliko zatečen verovatno bih vrisnuo od bola.
" Ne, ne.... Zašto sam toliko nesposobna? Skoncentriši se Luna", skočila je na noge i ja sam na momenat zaboravio da mi se dlanovi još uvek otvaraju. Video sam da prinosi sečivo rukama, zapravo sam i osetio to, jer su se moji dlanovi otvarali na novim mestima.
" Hej, hej! Prestani to da radiš", progovorio sam pre nego što sam razmislio o tome da ona nije ni svesna da sam ja ovde. Okrenula se ka meni još uvek sečiva prislonjenog na dlan, njeno lice je bilo neodlučno kada me je videla, osećao sam sve pomešane emocije u njoj. Osećao sam ono što nisam osećao prošli put. Ona oseća krivicu što me voli, ona voli Aleka, ona neće pristati da bude sa mnom. Najgore od svega, ona je odlučila da će biti sama. Prebledela je kada je videla da se krv sliva niz moje dlanove, ja sam skoro zaboravio na to. Spustio sam pogled na svoje dlanove, a zatim sam opet pogledao njeno prestrašeno lice.
" Zašto se ovo stalno dešava?", pitao sam je i podigao dlanove ka njoj, glas mi je bio smireniji nego što sam verovao da može biti, ali od svih stvari koje sam znao da se dešavaju, ovo je bila najmanje čudna stvar, "i nemoj mi reći da ćeš mi sve objasniti kasnije. Zaslužujem barem nekakve odgovore, obećavam da ovaj put neću izgubiti kontrolu."
" Ti si smrt Eone, kao ja, zato se ovo dešava", ogovorila je piljeći zatečeno, znala je ovo i kada mi je obraz pukao jer je njen pukao, ali je zaboravila na to ili nije verovala u to sve do sada. Udarilo ju je odjednom i bila je impresionirana, presrećna i tužna zbog toga istovremeno.
" Da li se i tebi dešava da ti se prosto koža otvori kada vidiš na nekome ranu?", pitao sam i podigao obrve zatečeno. Nisam želeo da prosto idem ulicom i zadobijam rane koje imaju na sebi slučajni prolaznici, "i kako da se zacelim?"
" Zamisli da se zatvara, znaš to, već sam te naučila. Sigurna sam da nećeš imati problema sa time", odgovorila je i klimnula glavom ka mojim dlanovima. Već me je naučila ovo, ali nije do sada znala da sam ja smrt. Da li sam trebao biti više iznenađen činjenicom da sam smrt? Ovo je previše za odjednom, zatvorio sam oči i udahnuo duboko. Nije me briga. Ne mogu promeniti ono što sam, ne mogu razumeti ono čega se ne sećam. Spustio sam pogled na svoje dlanove i zamišljao da se rane zatvaraju i one su prosto to uradile.
" Vidiš, sve to dođe sasvim prirodno kada se već jednom desi", progovorila je kao da nije velika stvar, ali osećao sam bol koji raste u njoj. Ona je proživljavala nekakvo sećanje zbog ovoga, lepo sećanje koliko sam mogao razumeti. Želeo bih da sam mogao da se prisećam tih lepih vremena sa njom. "Kao odgovor na tvoje prvo pitanje moram ti reći nešto što nije toliko jednostavno za objasniti. Možda mi nećeš verovati, ali dobijaš moje rane jer me voliš iako se ne sećaš toga."
Spustila je pogled stiljivo, ona je verovala da ću ja misliti da ona laže, ali od svega što sam do sada čuo od nje, ovo je jedino zaista imalo smisla. Našao sam se ispred nje i podigao njeno lice, posmatrala me je suznim očima, osećao sam se nelagono zbog toga jer je nisam poznavao, nisam znao kako da je utešim uopšte.
" Ne razumem šta se dešava, sve ovo deluje kao da sam upao u nečiji tuđi život, što nije daleko od istine, ovo nije moj život. Želim da se vratim u svoj život, da se ne osećam ovoliko čudno što te volim. Nije me čak ni briga što ću možda tada bolje razumeti koliko zapravo gubim, znam da voliš Aleka. Nemam sećanja na šta god da smo ti i ja bili, ali sam siguran da mi činjenica da voliš nekog drugog neće prijati. Ova verzija mene može da razume, ova verzija mene može da se nosi sa time. Ti me poznaješ, kako ću se ja nositi sa time kada se setim svega?", pitao sam je, a suze su se prelile iz uglova njenih očiju. Odmahnula je jednom glavom, ali nije se otela iz mojih dlanova koji su držali njeno lice. Zatvorila je oči na momenat i spustila obraz u moj dlan, osmeh se raširio preko njenog lica. Nisam se mogao setiti da sam se ikada osećao potpuno srećan kao u ovom kratkom momentu.
" Ne brini se. Spremna sam da izdržim sve što sam zaslužila, nećeš ni pomisliti na Aleka, sve ovo je moja krivica i sve tvoje misli će biti fokusirane samo na to", ona je očekivala da ću ja prosto pobesneti na nju kada se setim. Nisam znao da li je zaista tako, ali ona me je poznavala bolje nego što sam znao sam sebe. Bez obzira na to koliko me poznaje, zar ne bi svako pobesneo kada bi mu neko ukrao ceo njegov život? To ne znači da joj ne bi mogao oprostiti, da je neću i dalje voleti, da neću poželeti da ubijem Aleka jer je ona moja iako je sada sve to čudno i za pomisliti, ona je njegova.
" Zašto si ovo uradila?" ,konačno sam postavio pravo pitanje, ovo sam želeo znati možda i više nego što sam želeo moj život nazad. Nije mi odgovorila, odmahnula je glavom i prekrila svoje lice dlanovima pokušavajući da se sakrije o mene. Spustio sam njene dlanove sa njenog lica i posmatrao je kako se bori za vazduh kroz jecaje. Tuga me je ispunila kao da tonem u mračnu vodu.
" Nije me briga", rekao sam konačno dok sam je gledao kako se davi u očaju ispred mene. Nije me više bila briga ni za šta, prošlost, Alek, Nero, činjenica da sam ja smrt i ne znam ni šta to znači, njeni razlozi što mi je ukrala moja sećanaj, nije me bilo briga. Jedina stvar koju sam želeo jeste da je poljubim, ništa drugo mi nije bilo važno.
" Ne možeš to reći, ti ne znaš šta sa...", poljubio sam je, nisam želeo više da slušam kako sama sebe kažnjava i gura sebe u još veći očaj. Onog momenta kada su nam se usne otakle osećao sam se potpuno ceo, nekoliko različitih sećanja je prošlo kroz moje misli. Nasumične sitnice, različita lica devojke koja uvek ima iste oči, na kraju njeno lice, dan kada sam je upoznao u ovom lažnom životu. Emocije su me ispunile odjednom, kao udarac pri sudaru od sto kilometara na sat. Nisam mogao verovati da zapravo stojim držeći je u svom naručju, da su moje usne dodirnule njene, imao sam osećaj da sam trebao umreti nošen svime što sam osećao. Moje ruke su se spustile na njena leđa, osećaj mi je bio poznat umesto stran, moji prsti su pamtili njenu kožu, baš kao što su moje usne pamtile njene. Ovo nije bilo moguće izbrisati, ovo nije bilo moguće zaboraviti, po prvi put od kada znam za sebe osećao sam se kao da sam tamo gde pripadam. Želeo sam da je privučem uz sebe, da osetim njeno telo uz moje, ali sam se plašio da ću otići predaleko. Upijao sam ove osećaje jer sam znao da će se ona odvojiti od mene, na čudan način taj osećaj mi je bio bolno poznat. Nije to bilo nešto što bih mogao precizno imenovati, ali osećao sam se ranije ovako. Znao sam tačno mesto gde će me zaboleti ispod rebara kada se odvoji od mene i ode, znao sam da će me obliti hladan znoj i da ću poželeti nešto da razbijem.
" Ne, ovo nije stvarno", odgurnula se od mene, ali su njeni dlanovi stajali na mojim grudima dok su moje ruke i dalje dodirivale golu kožu njenih leđa, prstima sam prešao nežno preko samog dna, njen vrat se naježio, ali nije uzmakla.
" Nije me briga", ponovio sam apsolutnu istinu. Poljubio sam je opet, nije se odmah odmakla od mene. Želela je ovo, celo moje biće je pevalo zbog ovoga. Bio sam presrećan sve dok nisam primetio da joj je lice vlažno, plakala je. Odmakao sam se od nje i posmatrao je zabrinuto. eleo sam da je pitam šta nije u redu, ali sam se plašio da će reći da je prosto shvatila da ne želi ovo, ali osećao sam da želi, osećao sam da me voli i da je boli što je tako. Ovo poslednje me je udarilo kao grom.
" Ovo nije stvarno Eone. Niti je fer. Mogli bismo biti ovako zajedno, imali bismo nova sećanja, nove momente, ali ja ne zaslužujem praštanje svih stvari koje sam uradila pogrešno. Ja sam dovela Hanu u tvoj život, ja sam verovala da je ona tvoja sudbina kao što sam verovala da je Nero moja, mislila sam da ti i ja ne možemo nikada biti srećni. Pogrešila sam, vidim to sada. Alek je dokaz toga da ja nemam pojma ništa o sudbini, činjenica da me ti nisi odmah ubio jer sam izvor onoga što si ti mislio da je ludilo je drugi dokaz. Sve ovo je moja kazna jer sam se izigravala Boga kako si ti voleo reći, bio si u pravu. Ne zaslužujem da stojim ovde i uživam u ovom poljupcu, ne zaslužujem da me Alek čeka, ne zaslužujem Nerovu pomoć", govorila je tiho, ali odlučno, verovala je u svaku reč koju je izgovorila. Nisam želeo da se raspravljam sa njom, jer nisam imao argumente, nisam znao ništa o ovome.
" Onda ćeš jednostavno morati sačekati da se setim, pričaćemo o svemu, obećavam ti. Kada misliš da to uradiš inače? Da li ja mogu nekako da ti pmognem kada sam već smrt kao i ti?", želeo sam da skrenem temu dok sam brisao suze sa njenog lica. Nasmešila se nežno, nisam imao pojma šta sam uradio da bih zaslužio taj osmeh, ali uradio bih to opet.
" Mislila sam da sam ja kriva što mi uvek popuštaš, jer si često ostajao sam, jer sam ja često odlazila od tebe. Mislila sam da mi popuštaš jer veruješ da moraš raditi sve kako ja želim kako ne bih otišla. Sada shvatam da to nema nikakve veze sa time, to si prosto ti", prešla je prstima preko mog lica ne skrećući pogled sa mojih očiju. Poželeo sam opet da je poljubim, ovaj put je ne bih pustio iz mog naručja do kraja vremena, ali ona ne bi želela da bude tako, ne dok se ja ne setim. "Večeras, svi su tu, a ja ne želim više da gubim vreme."