Promenljivo oblačno
06
" Luna, dušo.... Nije li ovo prosto savršeno?" Alek je progovorio čim su Nero i Eon izašli iz kuće, okrenula sam se ka njemu i gledala ga pokušavajući da nađem bilo šta što bi moglo nekako ispraviti barem mali deo ovoga. Šta god da je Alek sada video dok je gledao mene nije bilo ono što je želeo videti, usta su mu se povila tužno dok su mu suze punile oči, klimnuo je jednom glavom sa razmevanjem. "Sranje..."
Našla sam se ispred njega i zagrlila ga nesigurno, ali on me je privukao uz sebe i zagrlio me čvrsto kao da će umreti ako me pusti. Nisam želela da do ovoga dođe, želela sam da mu kažem barem nešto kako ne bi bio ovoliko slomljen, njegov bol je ispunio celu prostoriju.
" Ovo ne mora ništa značiti, rekla sam ti to već, možda će sve...", prekrio je moja usta jednom rukom i spustio pogled na mene, smešio se tužno, osećala sam kako suze klize niz moje obraze. Nisam želela da se oprostim od njega, nisam želela to, pre par godina bih možda i rekla da je prosto znao da će do ovoga doći i nadala se svim srcem da se Eon seti da me voli. Još uvek sam želela da me Eon voli kada me se seti, ali istovrmeno nisam to želela, nije više bilo toliko jednostavno. Volela sam Eona više od svega, ali volela sam Aleka, volela sam ga dovoljno da sam razmišljala da bih radije bila sama nego da biram između njega i Eona.
" Bili smo iskreni jedno prema drugom od početka, molim te nemoj me početi lagati sada kada smo na kraju. Imaj barem toliko poštovanja prema meni. Upozorila si me, znao sam da će do ovoga doći, samo nisam znao da.... Sranje", suze su se prelile i on se nasmejao tome što je plakao, nije mislio da će ikada više plakati posle Ivane, znala sam to. On je brisao moje suze dok sam ja brisala njegove, nismo progovarali, ovo je bila tragično komična situacija u kojoj dve osobe plaču jedno za drugim. "Nije mi žao, da mogu da vratim vreme ne bih ništa menjao, svaki momenat je vredeo svega ovoga što sada osećam. Bila je ovo pakleno dobra vožnja i ja sam zahvalan na svakoj sekundi. Pošto nemamo mnogo vremena, provalija je blizu, postoji nešto što moraš znati iako bih najviše od svega voleo da prosto živimo u našem balončiću naredna četiri dana, ti imaš posla Luna."
BẠN ĐANG ĐỌC
Moje ime je Smrt 01✔️
Viễn tưởngIstina je negde između sna i jave. Introvertna Lina vrlo brzo saznaje da nije sve baš onakvim kako se čini. Njen život i njene rutine se menjaju, ali deo stare Line će zauvek postati deo nove Line.
