Moje ime je Smrt 01✔️

Moje ime je Smrt 29

Promenljivo oblačno

02

Vreme je opet bilo na mojoj strani, pre nego što sam uopšte to primetila prošlo je skoro godinu dana, ne bih bila toga svesna uopšte da se nije bližio strašni treći novembar. Prvi od kada sam upoznala Aleka. Nisam zapravo bila u stanju da nateram sebe da pričam o tome sa njim iako smo delili svaki slobodan sekund. Ja sam znala koji je njegov datum, četvrti februar, datum kada je njegov najbolji prijatelj poludeo, ubio je Alekovu ženu i njihovo jednogodišnje dete. Alek je zapravo imao dvadeset i tri godine, oženio je svoju prvu ljubav Ivanu sa osamnaest i mislio da je to početak njegovog života, dobili su ćerku Petru i to je bio njegov savršen svet. Sve to je izgubio tog četvrog februara, kada je njegov najbolji prijatelj Igor došao i ubio ih obe dok je on ležao na podu u nesvesti, pokušao je da ih zaštiti, tako je i dobio ožiljak, skoro je iskrvario na podu kuhinje, nije mi rekao da li mu je žao što nije. Jeste mi rekao da je on kriv što je Igor poludeo, Alek ga je izdao, nije mi rekao šta je tačno uradio, ali bilo je dovoljno da mu se Igor ovako osveti, da Alek sam veruje da je on za sve kriv. Nisam pokušavala da ga ubedim da on nikako nije mogao biti kriv za to, ali bez obzira na to Alek je bio veoma pozitivna osoba, nije mogao sakriti od mene koliko je zapravo slomljen, ali trudio se da nastavi sa svojim životom, a meni je pomogao da nastavim sa mojim. Provodili smo dosta vremena zajedno, osim kada je on imao nekakav projekat, ljudi su ga unajmljivali da slika za njih, od toga je živeo, bio je jako dobar, ljudi su ga tražili i sa drugog kraja planete, zbog toga je mnogo putovao, a kada bi putovao mnogo mi je nedostajao. Ja nisam mogla dugo sakriti od njega da nisam zaposlena, kao što nisam mogla sakriti ni činjenicu da imam dovoljno novca da ni ne razmišljam o njemu, rekla sam mu da sam prosto nasledila mnogo novca kada su moji izmišljeni roditelji poginuli u saobraćajnoj nesreći. Verovao mi je, ali je ipak dodao kako i dalje misli da ja bežim od mafije. Moje rutine su se opet izmenile, bila sam veoma srećna zbog toga. Alek je radio u svom ateljeu do kasno popodne, zato se ni ja nisam budila obično do podneva. Ručala bih i otišla do njega, ili bi on došao do mene. Živela sam normalnijim životom nego što sam mislila da je moguće, izlazili smo po nekada, uglavnom nam je bilo draže da sedimo u mom dvorištu ili na terasi u njegovom stanu i uz piće pričamo celu noć. Odlazili smo u bioskop, gledali smo filmove kod njega, ja zapravo nisam imala televizor niti računar. Zbog njega sam kupila sebi mobilni telefon, nisam registrovala karticu, on je bio jedini koji je uopšte imao moj broj. Pokušavao je da me natera da kupim pametni telefon, da napravim profile na nekakvim socijalnim mrežama, ali nisam nameravala da uradim išta od toga, na kraju je prosto odustao i bio zadovoljna što uopšte imam mobilni telefon na koji me može pozvati ako se zabrine za mene. Kao i da se možemo čuti kada on otputuje. Verovatno sam upravo iz tog razloga i bila toliko napeta, nazvao me je dok je išao na aerodrom, to je bilo pre dva dana, on neće biti ovde trećeg novembra, a ja nisam znala kako da preživim bez njega.

Došao je i taj dan, kao što će doći svake naredne godine, nisam mnogo spavala, kad god bi se probudila pokušala sam da nazovem Aleka, ali nije bio čak ni dostupan. Osećala sam kao da ludim zapravo, pošto jeste bio treći novembar dozvolila sam sebi da na momenat razmislim o tome da li se Eon ovako osećao kada sam mu trebala, a ja se nisam javljala. Čim je svanulo obukla sam se i izašla iz kuće, nisam želela biti sama danas, nisam to mogla podneti. Teo mi prosto nije bio dovoljan, a nije ni navikao da se šeta ovako rano, ostao je u krevetu. Posle skoro godinu dana posegla sam rukama za kapuljačom i prevukla je preko glave. Nisam se osećala bolje tako, želela sam da je Alek ovde, insistirala sam na tome da ne možemo biti ništa više od prijatelja, ali sada sam čeznula da ga zagrlim, to nije baš bila misao koja je potporila moje insistiranje, nisam želela da me zagrli kao prijatelja. Šetala sam nervozno kroz mali grad u kojem smo živeli, oko mene su ljudi pospani i mrzovoljni išli svojim putem, na posao, u nabavku.... Nisam znala, nije me ni bilo briga, ja sam shvatila da sam nesvesno išla ka Alekovom stanu, imala sam ključeve, rešila sam da je vreme da proverim da li je kod njega sve u redu, trebala bih zaliti njegovu biljku i nahraniti zlatnu ribicu.... Naravno morala sam ići jer sam već odlučila da ukradem njegovu majicu kako bih mogla da sedim u njoj ceo dan i jedem sladoled. Mislim da je to sasvim dobar plan.