Moje ime je Smrt 01✔️

Moje ime je Smrt 16

Ovo je moja noć

06

" Da li grešim što vas sve uvlačim u ovo?", prošaputala je tiho, ali njene reči su imale toliku težinu, barem je ona očigledno mislila da imaju težinu, dovoljnu da se u potpunosti razbudim. Nisam zapravo spavao, njeno razmišljanje me je držalo budnim iako sam bio premoren, osećao sam se emotivno i mentalno iscrpljeno. Sama pojava blizanaca je bila dovoljna. Pitanja koja su doneli sa svojom neobičnom pojavom su bila samo dodatak.
" Koliko si ti vekova stara Lina?", promumlao sam još uvek zatvorenih očiju. Nisam je zapravo pitao za godine, moje pitanje je trebalo da joj naglasi da je daleko mudrija od svih nas, ako ona ne zna da li greši ja sigurno ne znam. Mada nisam mislio da greši.
" Dovoljno da ti nikada ne bih odgovorila na to pitanje, ali to ne znači ništa. Svaka velika promena donosi ovo pitanje, da li grešim?", uzdahnula je umorno, pitao sam se koliko velikih promena je preživela, koje su one bile i da li je neka od velikih svetskih katastrofa bila njena greška. Nakon svega što su mi blizanci ispričali večeras ne bih sumnjao da je ona sama deo velike četvorke, da je ona zima, zato što je zima noć, a njena moć jeste Mesec. Iako mi je više puta rekla da je njeno omiljeno godišnje doba jesen, znao sam da najviše voli zimu. Ovo me je na momenat odvelo dalje u mislima nego što sam bio spreman da pratim, lutao sam previše večeras, nisam imao više snage da nagađam.
" Da li si ikada pre grešila? Mislim, nešto zbog čega se istinski kaješ", prošaputao sam suzbijajući zebnju. Možda ne bih mogao podneti nešto što mi ona kaže. Moglo bi doći do toga, rećiće nešto što ja ne bih mogao nikako da razumem, nešto što će je u potpunosti izdići iznad mog postojanja i nikako neću verovati da sam je vredan. Čak i bez toga sam imao problema da poverujem da mi je suđena.
" Kajem se zbog toga što si toliko patio zbog mene. Kajem se što sam često bila sebična, Mona, Mana, Eni i Miha su čist dokaz toga, a sa druge strane nisam bila milostiva onoliko često koliko bih želela da jesam", nije rekla ništa zapravo, ništa što bih ja smatrao sramotnim ili greškom, a za ono prvo sam joj oprostio davno. Siguran sam da se napomenuta četvorka slaže sa mnom, ali nisam nameravao da joj to kažem. Ne bih je mogao ubediti, možda zato što ja nisam oni, možda zato što ona ni njima ne bi verovala. Ipak dala mi je jedan odgovor, ona ih jeste stvorila ili kako god se to zvalo, bio sam siguran u to sada, samo ona bi to smatrala sebičnošću.
" Misliš li da oni misle da si sebična?", pitao sam jednostavno, nisam želeo ni da pitam niti da izložim ono što sam mislio, samo sam želeo da ona priča, možda sama nadođe na ono što ja mislim.
" Nije važno, dovoljno sam sebična da mi je u dubini duše drago što sam bila sebična i što ih imam sada", mogao sam da osetim kada su joj se usta razvukla u osmeh na mom ramenu. Konačno sam otvorio oči kako bih je pogledao, smešila se zatvorenih očiju, delovala je kao da je uradila nešto što ne smatra dobrim delom, ali je svejedno bila srećna zbog toga. Odjednom je podigla pogled i gledala me pravo u oči, iskrivljeni osmeh je još uvek igrao na njenim usnama kada mi je postavila pitanje kao da mi nudi drogu. "Želiš li da čuješ jednu uvrnutu priču?"
" Ne verujem da mi danas možeš ispričati išta čudnije od onoga što su blizanci pričali, ali okušaj svoju sreću", odgovorio sam smešeći se zabavljeno iako sam iskreno sumnjao u ono što sam rekao, očekivao sam da će priča da izmeni sve što sam ikada mislio da znam.
" Mislim da prvo treba da ti kažem jednu stvar, to je nešto što ti već znaš, ja jesam dala večan život mnogima. Istina je da je to jedna od velikih promena za koje sam se često pitala da li smo pogrešili, ali verujem da nismo. Osim toga to nije bila samo moja odluka, ja sam samo bila pažljivija od.... U svakom slučaju to nije nešto što svako može, a to te dovodi do milion drugih pitanja znam, odgovoriću ti na svako obećavam. Odgovoriću ti na jedno koje ti se vrzma po mislima toliko često da ga osetim u svom umu, kada zatvorim oči vidim golo drveće, vidim da je sve prekrivenom snegom i moj odgovor je da ja nisam zima Eone", odgovorila je u moje rame, spustila je pogled. Zatvorila je oči i kikotala se, ali nije to bio zabavljen kikot kojim je ismevala mene, bio je to mračan kikot, kikot koji mi je govorio da bi volela da mi može reći da ona jeste zima.
" To je jedina strvar za koju sam bio delimično siguran, sve ostalo što su blizanci rekli mi prosto nije imalo nikakvog smisla", odgovorio sam zatvorivši oči i slegnuvši ramenima, praveći se da ne primetim da je uzdahnula na moje reči, da su je čak malo i povredile.
" Toliko verzija priče sam pročitala, toliko raznih verovanja. Prognani iz raja, možda, ali nisu nikada zapravo saznali da li je to istina. Imali su mnogo imena, pali andjeo, djavo, koje god da odabereš deluje loše, ali nije tako bilo. Oni su bili obični ljudi koji su stajali ispod krošnje starog hrasta, bilo je to magično mesto, niko od njih više nikada nije pronašao to mesto. Bila je to zapravo šuma borova, u sredini mračne guste šume bilo je jedno jedino listopadno drvo, u krugu od nekoliko stotina kilometara nije bilo listopadnog drveta, samo taj jedan stari hrast, visok skoro kao borovi koji ga okružuju, ali ne sasvim, taman onoliko da se može sakriti iza njihovih visokih krošnju, usamljeni hrast koji raste iz kamena. Savršena glatka siva stena, savršen krug od četiri metra prečnika, u sredini samog kruga je raslo usamljeno drvo. Dva bića su provela vekove ispod njegove krošnje, sedeli su oslonjeni na njegovo stablo, nikada se nisu pomerali, nikada nisu spavali, nikada nisu progovarali, bili su kao dve statue. Jedno je bilo okrenuto ka severozapadu, lice tog bića je bilo pognuto ka kamenu na kojem je sedelo, drugo je bilo okrenuto ka jugoistoku, to biće je oslonilo teme glave na trup drveta i kroz gustu krošnju gledalo parče neba. Nisu se videli vekovima, nisu progovarali, sedeli su i čekali toliko dugo da se činilo da su zaboravili ko su, odakle su došli, zaboravili su svoje glasove, zaboravili su čak i da neko drugo nago ljudsko biće sedi sa druge strane stabla koje im je bilo oslonac", iznenadio sam se i jedva se suzdržao da ne poskočim kada se njena ruka odjednom našla na mom vratu, odmah ispod ivice moje brade, dva prsta je ispružila iza mog uha. Nisam smatrao da to radi kako bi me umirila, delovalo je kao da mi meri puls, "toliko dugo su sedeli, toliko isključeni iz sveta da nisu ni čuli niti primetili da neko dolazi. Kada su primetili pridošlice bilo je prekasno da reaguju, ali su oboje u istom momentu pružili obe ruke iza sebe, njihovi prsti su se isprepletali, zajedno su štitili drvo na koje su bili naslonjeni. Ništa se nije promenilo, ništa se nije pomerilo osim njihovih ruku i pogleda, oboje su gledali šumu ispred sebe. Četiri osobe su išetale sinhornizovano, kretali su se na način na koji se blizanci kreću, ali nisu to bili. Osoba koja je bila okrenuta ka jugoistoku je videla dve muške osobe, jedna je dolazila iz pravca juga, druga iz pravca istoka. Sa druge strane osoba koja je bila okrenuta ka severozapadu je videla isto, samo što su ovo bile dve ženske osobe, jedna je dolazila iz pravca severa, a druga iz pravca zapada. Kada je četvorka zakoračila na stenu desilo se ono što je to magično mesto čekalo. Oko istokovih nogu je počelo da raste mirisno cveće, trava je nikla preko kamena toliko tamne zelene boje da su samo njegove oči mogle da pariraju toj nijansi. Iznad juga je zasijalo sunce, toliko jarko da su njegove svetle plave oči skoro nestale u belom. Na zapadnoj strani je dunuo hladan vetar, nosio je sa sobom opalo mirisno lišće, kovitlalo se oko vitkih nogu dižući ga do uskog nežnog lica, pratila je smeđim očima lišće koje je bilo iste nijanse. Sa severne strane je vetar utihnuo u potpunosti, paperjaste pahulje su lelujale oko bledog lica koje je moglo da bude u potpunosti neprimetno u tom snegu, osim para očiju crnih kao gar, te oči su igrale prateći ples pahulja. Sve to je prestalo u momentu kada su se dve statue podigle, još uvek su se držali za ruke, nisu se videli vekovima veorvatno, ali videli su jedno drugo kroz oči četvorke. Zbunilo ih je on ošto su videli, nisu se promenili ni malo, ali su prestali da misle o tome kada im se četvorka poklonila blago. Statue su se okrenule jedna prema drugoj, želeli su da se poklone drvetu kao što je to uradila i četvorka, ali sve što su videli su oni sami, drvo je nestalo, kao da nije bilo tamo do pre sekunde."
Lina je ućutala, nije se pomerala, nije skidala ruku sa mog vrata, nisam bio siguran da se moj puls promenio, ali me je ova priča malčice uplašila. Da li je ona stvarno deo te priče? Podigao sam levu ruku i spustio je na njen obraz nežno, mogao sam da osetim da se njena usta izvijaju u osmeh ispod mog dlana.
" Šta se onda desilo?", promrmljao sam, glas mi je bio hrapav od umora i zbog činjenice da nisam progovarao neko vreme. Iskreno sam bio iznenađeno koliko sam bio opušten i smiren, nisam zapravo mogao da poverujem, znao sam da se o tome radi.
" Gledali su se bez reči neko vreme, a onda je niža statua podigla ruku i spustila je na vrat druge statue, istog momenta je viša podigla ruku na obraz druge statue. Baš kao i mi sada, samo što su oni rekli imena umesto onoga što si ti pitao, svako je rekao ime statue koju je gledao. Posle toga su čekali glas koji bi im rekao šta bi trebali raditi sa onime što jesu, ali nije bilo odgovora. Za odgovore su morali sami da se izbore, ali im je bilo jasno da su njihova imena njihove moći. Moći koje ne bi terbalo da koriste olako, da bi trebali da ih koriste kako bi pomagali koliko mogu", završila je Lina i konačno pomerila svoj dlan, prešla je palcem reko ivice moje usne, nisam ni bio svestan do tada da se i ja smešim. Nisam očekivao da će me ova priča na kraju ispuniti mirom, ali jeste. Možda sam očekivao nešto veće, strašnije, ali ova priča je bila mirna i tiha, umirila je moje misli, nije me bilo briga ko je ona od šestoro ljudi iz priče, nije me bilo briga da li je i jedno od njih šestoro ona. Imao sam samo jedno pitanje, ali nisam bio siguran da li smem da ga postavim, možda je ona čekala da ja to uradim.
" Koja su bila izgovorena imena?", reči su prešle preko mojih usana i nije bilo povratka, nisam mogao sa sigurnošću reći kada sam odlučio da ih izgovorim, ali su visile oko nas kao težak vazduh posle letnje oluje.
" Život i smrt, naravno, blizanci su i to pogodili", skupila je usta u tanku crtu i udahnula duboko kroz nos. Nisam znao zašto je moje telo, moj um ovo primilo kao nešto dobro, delovalo je da ona ne misli tako.
" Da li je stvarno tako bilo? Kao što si ispričala", nastavio sam, možda je ovo ipak samo ono što je prvo rekla, uvrnuta priča i ništa više.
" Govoriš kao da sam ja bila tamo", promrmljala je besno nabranih obrva. Mogao sam osetiti da se već kajala zbog onoga što mi je ispričala, ali nisam video zašto. Priča nije mogla nju pokazati u lošem svetlu nikako, čak i da jeste bila tamo.
" Da li si bila tamo?", pitao sam konačno, rekla je da će mi reći sve, nisam video razlog da se suzdržim od onoga što sam želeo da pitam.
" To je samo priča Eone", odbrusila je besno i okrenula se na leđa, gledala je u plafon kao da vidi neke žive slike tamo. Možda sam ipak preterao sa pitanjima, ali znao sam da nisam.
" Zar je toliko loše što želim da znam? Mislim da je vreme da saznam", odgovorio sam tiho, ali nisam se trudio da budem nežan. Vreme je da nestanu tajne između nas, vreme je da saznam sve.
" Rekla sam ti ovo ni sama ne znam koliko puta, ali ti si sam tražio da zaboraviš. Zašto misliš da bi sada bilo drugačije? Zašto misliš da si sada spreman da saznaš?", postavila je dva pitanja i iznela jednu istinu, a ja nisam imao pojma šta da joj kažem. Zar je moglo biti toliko strašno da sam ja tražio da zaboravim?
" Zašto bih tražio da zaboravim ko si?", to je bilo pravo pitanje, šta god da je ona bila nije moglo biti toliko loše. Čak iako sam tražio da zaboravim nisam tražio da nestane iz mog postojanja, to je moglo značiti samo da nije bilo sigurno da ja polažem prava na njenu tajnu, sada je bilo drugačije.
" Rekao si da ne možeš to da podneseš, to je sve što znam", odgovorila je i slegnula ramenima, ali sam osećao koliko su je moje reči povredile. Reči koje se nisam ni sećao da sam izgovorio, reči koje znam da bih samo iz jednog mogućeg razloga izgovorio.
" Znači da je to bilo nešto što je za mene značilo da ne mogu nikako da budem dostojan tebe. Sada je drugačije, blizanci su mi rekli da si mi dala ono što jesi, mislim da imam pravo da znam šta je to, mislim da to neće praviti više razliku između nas. Šta god da je u pitanju mislim da moram znati kako bih naučio da...", zastao sam jer nisam znao šta bih trebao reći zapravo, nisam znao o čemu se radi, "da bih naučio da kontrolišem to."
Moje reči su zvučale više kao pitanje, mada sam bio siguran da će me ona naučiti da kontrolišem ono što mi je dala, nije bilo sumnje u to.
" Blizanci su mnogo uviđajniji nego što sam mislila, ali jesu u pravu. Ono što sam ja, to sada jesi i ti, nadam se da ćeš to prihvatiti. Možda ne želim da ti kažem upravo zbog toga, možda ti to ne želiš biti. Ako ti sada kažeš ne, nateraću vas sve da zaboravite da sam ikada postojala i uradiću ono što moram sama", uzdahnula je umorno, nije želela ovo da radi sama, ništa manje nije želela to da prizna da smo joj potrebni. Mislila je da će me to obavezati da joj pomognemo, da će to uticati na moju odluku.
" Hoćeš da kažeš da je moja odluka zapravo odluka za sve njih?", pitao sam ne skrivajući strah, nisam želeo toliku odgovornost, ali sa druge strane šta god da mi je dala nosilo je veću odgovornost. Odjednom sam bio savršeno svestan činejnice da je ovo bio njen test, da vidi da li sam ja spreman na odgovornost onoga što mi je dala.
" Ne i da. Tvoje ne će odlučiti za sve, tvoje da će odlučiti samo za tebe", kako je to rekla nestala je iz mog zagrljaja, sedela je u fotelji i posmatrala me blago nakrivivši glavu. Bez razmišljanja sam se podigao u sedeći položaj i spustio noge na pod. Sedeo sam ispravljenih leđa, spreman na ono što će mi reći, ona je sedela prekrštenih nogu. Delovala je opušteno, ali sam znao da je daleko od toga, video sam to u njenim očima više nego što sam to osetio u njenom biću. Plašila se.
" Da li je ovo što si ti meni dala ono što je Nero želeo od tebe?", pitao sam odjednom svestan činjenice da mi to nije nikada rekla, ali sam bio delom ubeđen da je upravo to u pitanju. Na moje pitanje je namršteno odmahnula glavom.
" Ono što sam ja dala tebi nikada ne bih mogla dati njemu. On želi nešto što on misli da je njegovo, a ne nešto što je moje. Da je drugačije povinovala bi se davno, ali nije tako i samim tim nije moguće. Možda će ti on reći o čemu se radi kada se sretnete...", odjednom je zastala, kao da joj ta mogućnost nije do sada pala na pamet. Nisam znao da li se plaši onoga što bi mi Nero rekao ili činjenica da bi se ja morao susresti sa njime. Ćutala je tako zamišljena neko vreme, a onda je odmahnula glavom i ispravila se. "Neće, reći ću ti odmah da ni on ne zna šta traži od mene, ali mu je to potrebno. Bez obzira na sve njemu nije potrebno ono što sam ja, jer je on deo priče koju sam ti ispričala, iako se nije tako desilo suština priče je ista."
" Znači Nero je smrt", osetio sam kako mi se jeza spušta niz kičmu, odjednom mi je sve bilo jasno kao dan. Ona nije bila zima, ona je bila statua koja je čuvala drvo u ovoj priči, ona je bila život. Na moje reči je ustuknula i ispravila se povređeno. Trudila se da to ne pokaže, ali su je moje reči povredile, bio je to stari bol, osećao sam to. Možda sam se ja sada ponavljao kao što se ona ponavljala dok se nije sećala mene.
" Život i smrt, oba su nemilosrdna, oba ti ne daju izbora. Čula sam nebrojeno mnogo ljudi da mole i za jedno i za drugo, ali samo jedno od ta dva ti može uslišiti bilo koju od te dve želje. Samo smrt te može ostaviti u životu, samo smrt ti može doneti mir i ugasiti taj život kada ne preostaje ništa drugo. Monu i Manu sam našla u jarku, bili su promrzli, njihova mala srca su odbrojavala poslednje otkucaje, smrt je bila oko njih, da su umeli da govore molili bi je da ih odnese. Eni je umirala od groznice, bila je vrela kao žar iako nije imala boje u licu, bila je na samom rubu. Miha je ostao bez majke, bez mleka koje je bilo potrebno da se održi u životu, bio je izgladneo, bio je toliko slab da nije mogao sam da guta vodu. Da ih nisam pronašla priroda bi ih uzela pod svoje, da ih ja nisam pronašla njih sada ne bi bilo. Smrt nije mogla da ih se dokopa dok su bili pod mojim okriljem, smrt nije imala moć nad njihovom sudbinom niti njihovim životima, smrt nema kontrolu u mojoj blizini jer ja jesam smrt Eone."