DANIEL HERON: POSTANAK

28. Imamo problem.

Daniel je telefonsku govornicu našao nedaleko od glavne recepcije. Gurnuo je ruku u džep i izvukao kovanicu, no zastao je kada ju je prinio otvoru na govornici.

Koji je Teresin i Anin broj telefona?

Inače je dobro pamtio brojeve telefona. Dok su drugi nosili malene adresare, on je najvažnije brojeve pamtio. Krenuo je prebirati po sjećanju, no brojevi kojih se prisjećao bili su neupotrebljivi. Majčin stan, Luciov kućni broj, kućni brojevi Viktora, Manuela, Rafaela i Bernarda, broj Nulte točke – ni jedan od tih brojeva više mu neće trebati.

Pomislio je nazvati informacije, no ne bi znao reći ni adresu kuće čiji broj traži, ni prezime vlasnika.

Na polici pokraj telefonske govornice stajao je telefonski imenik. Daniel ga je uzeo u ruke, te bez puno nade stao okretati tanke žućkaste listove ispunjene brojevima i imenima nepoznatih ljudi.

Baš kad je bo spreman odustati od uzaludnog listanja, kraj njega je prošao Eugen. Više nije nosio bolničku uniformu. Izgledao je potpuno obično kada je u sivim hlačama i smeđoj kožnoj jakni hodao prema izlazu.

„Hej, Eugene!" dozvao ga je Daniel.

Eugen se okrenuo, iznenađen što ga je upravo Daniel oslovio. „Još si tu?" pitao je.

„Da", odvratio je Daniel. „Trebam nazvati Anu, ali ne znam napamet njen broj. Znaš li ga možda ti?"

„Znam", rekao je Eugen. Izvadio je kovanicu iz vlastita džepa, ubacio je u govornicu, te otipkao niz od šest znamenki.

„Hvala", Daniel je rekao dok je jednom rukom prihvaćao telefonsku slušalicu, a drugom Eugenu pružio kovanicu koju je sâm namjeravao iskoristiti za poziv.

Eugen je kimnuo, uzeo kovanicu, te mahnuo Danielu prije nego je nastavio prema izlazu.

Daniel se okrenuo prema govornici, te prstima obujmio metalnu žicu kojom je bila spojena slušalica. Nakon samo par zvona, Teresa se javila.

„Ja sam", brzo će Daniel. „Slušaj, on je ovdje." Zastao je, a potom dodao šapatom: „Vampir koji vas je tražio. Tu je, u blizini bolnice. I mislim da je nekoga ubio."

„Gdje si ti sada?" Teresin glas bio je glas zapovjednika u vojnom sukobu. Hladan, učinkovit.

„Još sam u bolnici", odgovorio je Daniel.

„Je li te vidio?"

„Ne. Nije me mogao vidjeti. Barem mislim da nije. Ja sam bio unutra i čim sam ga spazio, sakrio sam se iz zida." Na trenutak je promislio, a potom upitao: „Je li me mogao nanjušiti, nekako?"

„Nije", odgovorila mu je Teresa. „Nisi njegove krvi. Da smo Ana ili ja tamo, to bi vjerojatno bila druga priča, ali ti nisi ni na koji način povezan s njim."

Daniel je porazmislio o rečenome. „Je li vas dvije tako našao? Nanjušio vaš trag?"

„Sada nema vremena za objašnjenja", Teresa ga je prekinula. „Ostani tu gdje jesi. Ne približavaj se prozorima ni vratima, i ne izlazi."

„On ne može ući u bolnicu, zar ne?" Daniel se sjetio kako nije mogao prijeći preko praga kolibe nepozvan.

„To nije slučaj sa zgradama namijenjenim javnoj upotrebi", objasnila je Teresa. „Ipak, sumnjam da bi bez nekog posebnog razloga ušao u bolnicu. Zato ponavljam, ne idi ni blizu prozorima ili vratima."

„Dobro", Daniel je odvratio. Ogledao se oko sebe. Samo je nekoliko osoba bilo na hodnicima, svaka zaokupljena vlastitim mislima. Baš kada je namjeravao upitati treba li ostati u bolnici cijele noći, Teresa je progovorila.