DANIEL HERON: POSTANAK

6. Herone, ti nam donosiš sreću!

Sunce se polako uspinjalo na istočno nebo, šuma iza njegovih leđa se budila, pa ipak se Daniel osjećao jadno. Bez dinara u džepu, trebao je poći u kupovinu s Luciom, Rafaelom i Bernardom. Već je barem četiri minute stajao kao panj srušenog stabla, neodlučan.

„Što čekaš, Herone?" Lucio je povikao dovoljno glasno da ga Daniel može čuti usprkos činjenici da prozori na automobilu nisu bili spušteni.

Daniel je polako prišao vozačevoj strani automobila i nagnuo se kako bi mu lice bilo što bliže prozoru. Lucio je počeo okretati ručicu s unutarnje strane vrata, a rezultat toga bilo je spuštanje stakla. „Što je?" Namrštio se.

„Čuj, Lucio..." Nedostatak sigurnosti jasno se čuo u Danielovu glasu. „Ja ti baš nisam pri lovi ovih dana."

„Tko te pita za lovu? Upadaj!"

„Pa rekao si da idemo u kupovinu."

„Ne treba nama lova za kupovinu. A sada začepi tu svoju gubicu i upadaj!" rekao je Lucio, te okrenuo glavu, dajući Danielu do znanja da je rasprava gotova.

Daniel ga je poslušao, te sjeo na stražnje sjedište pokraj Rafaela koji se zlokobno nasmiješio.

Pola sata kasnije, Daniel je izašao iz Luciova automobila u ulici nedaleko od trgovine, s detaljnim uputama. Do nje je trebao prevaliti samo kratak put, no opterećen mislima koje su ga morile, činilo mu se kao da hoda prema vlastitom stratištu. Luciov plan uključivao je krađu, a kako je Daniel bio 'friško lice u ekipi', njega je zapala uloga dežurnog kradljivca. To mu se nije nimalo dopalo.

„Što ako nas prepoznaju?" pitao je. I on i dečki čitav su život proveli u tom gradiću; Daniel je bio siguran da će se barem netko sjetiti to su oni.

„Opet se brineš bez veze!" Osmijeh na Luciovu licu nije mu bio po volji. „Evo ti." Dobacio mu je povelike naočale debelih, crnih okvira. „Od sada si cvikeraš."

Daniel ih je stavio na nos, iznenadivši se što mu nisu izobličile sliku svijeta.

„Nemaju dioptriju", objasnio je Lucio. Prišao je Danielu, iz džepa izvadio plastičnu tubu, te na dlan istisnuo želatinoznu plavu tvar. Razmazao ju je među dlanovima, te zagladio njegovu kosu unatrag. „Evo. Nema te osobe koja bi našeg Herona upamtila po brižno njegovanoj frizuri."

„Bome nema", složili su se Bernard i Rafael, te prasnuli u smijeh.

Ubrzo su i oni postali netko drugi. Bernard je svoju šiltericu bacio na upravljačku ploču automobila, a iznad usne prilijepio lažne brčiće, dok je Rafael svoju fudbalerku sakrio pod vunenu kapu, odjenuvši i pulover koji ga je učinio debljim.

„Dečki, vrijeme je za akciju!" rekao je Lucio i nakon te izjave, povratka više nije bilo.

Takav si život sam odabrao, govorio si je Daniel. Sada stisni zube i učini što se od tebe očekuje.

Pred vratima trgovine zastao je na tren, duboko udahnuo i povukao vrata s natpisom VUCI. Ušao je u trgovinu s najnevinijim izrazom kojeg je mogao odglumiti. Nadao se da je bio dovoljno dobar.

Pozdravio je prodavačicu na blagajni smještenoj nasuprot ulaznih vrata, uzeo košaru i krenuo među jedina dva reda polica. Osim blagajne i polica, tu se nalazio samo još jedan hladnjak. Bila je to malena, kvartovska trgovina čija glavna namjena nije bila privlačenje velikog broja kupaca. Upravo je na to Lucio i računao kada ju je odabrao kao metu.

Daniel je baš razgledavao namirnice na policama kada su se vrata naglo otvorila. Dvojica vrlo glasnih, neobuzdanih mladića nahrupila su u trgovinu. Daniel ih je poznavao, ali ničim to nije davao do znanja.