Za tebe sam samo legenda《✔》

《10》

Cer:Dobro si?-Primetila je da se nije onesvestila, samo je nesvesno zatvorila oci.
Sarita:Jesam. Glava me malo zabolela.

Sarita:A gde je kuca u kojoj si se rodio?-Upitala je tokom setnje.
Cer:Kuca? Nisam se rodio u kuci.
Sarita:Sad mi jos reci da te je priroda stvorila i veruj mi da cu poludeti.-Nasmejao se njenom tonu.
Cer:Nije, ali bilo bi bas bajkovito da jeste.
Sarita:Zar ovo sve vec nije dovoljno bajkovito?-Okrenula se oko sebe uz siroki osmeh. Osecala se tako bezbedno, a oko njih su bile razne zverke.
Cer:Majka mi je umrla nakon porodjaja, a otac je poginuo. Nije me priroda stvorila, ali me je odgajila.-Trepnula je par puta, a zatim cucnula od prevelikog bola.

X:Ovo mesto je tako divno. Kladim se da ne postoji zlo u ovom mestu.
Cer:Postojalo je.
X:Zaista? Ne verujem.
Cer:Pre mnogo godina je ovde odrzan rat. Rat u kom sam izgubio oca.-Crnokosa devojka ga je razocarano pogledala.
X:Jos jedna zajednicka stvar, zar ne?-Pokusala je da popravi atmosferu losom salom. Osmehnuo se.
Cer:Tako je.
X:A tvoja majka?
Cer:Umrla je na porodjaju.
X:Zao mi je....

Sarita:Zao mi je...-Zbunjeno je pogledao. Kad je videla njegovo zbunjeno lice podigla se uspravno i pokusala da se izvuce.
Sarita:Zao mi je zbog tvojih roditelja.
Nakon sto su obisli mali deo raja njene noge su pocele da je izdaju. Uputili su se ka vodopadu do kojeg je jedva cekala da stigne. Nakon sto su dosli do njega. Kleknula je kraj srndaca koji je halapljivo pio vodu. Savila se i zahvatila bistru vodu prislanjajuci je usnama. Bila je hladna, tako bistra i nezna. Cudno je, ali da. Voda je bila nezna.

Cer:Ostani ovde u hladu. Moram nesto da obavim.-Klimnula je glavom i pratila kako odlazi od nje sa tolikom sigurnoscu da nece pobeci. Uostalom, gde da pobegne? U onu mracnu sumu iznad? Ne. Ovde je spokojnija. Pogledala je u drvece koje je kruzilo vodopad i tako pravilo divan hlad. Zaista je sve bilo prelepo.
Dok je zamisljeno gledala u vodu i dlanom leve ruke prolazila kroz nju, osetila je kako je neko seo kraj nje. Pogledala je u mece koje je pazljivo gledalo njenu ruku u vodi.
Sarita:Zdravo.-Osmehnula se osetivsi jaku potrebu da mu dodirne mekano krzno.
Sarita:Ti si Ceda?-Mece je nekako zbunjeno pogledalo, a zatim se povuklo i sljampavo otrcalo.

Sarita:Zar si stvarno mislila da ume da prica??-Osetila je bes prema samoj sebi. Pocinje da veruje u Cerove price i izmisljotine, a to joj se uopste ne svidja.

Kralj:U zoru cemo se svi okupiti ovde!! Krecemo u potragu!! Princeza je nestala i ko god zna nesto u vezi toga neka dodje u dvorac!! Neko je video!? Neka dodje!! Moramo je naci zivu i zdravu!! Ona je nasa buducnost!!-Sisao je sa kraljevske terase obavestenja i usao u dvorac.
Kraljica:Brines o nasledstvu?
Kralj:Naravno da ne brinem. To sam rekao kako bi je ljudi pazljivije trazili, najbitnije je da je nadjemo.
Kraljica:Da je nadjemo zivu.-Prosaputala je ulazeci u njegov zagrljaj.

Gledala je u crninu oko sebe i zahvaljivala Bogu sto joj je dozvolio da spava sama. Istina je da joj je rekao u koliko uradi nesto sto ne sme da ce spavati sa njim. To nije zelela. Ali nije zelela ni da provodi noci u istoj kuci s njim. Morala je da nadje izlaz. Morala je vec nekako da pobegne.
Sarita:Samo kad bih izasla iz sume!-Izdahnula je i obgrlila jastuk. Sve je mirisalo na neko rajsko cvece i uzivala je u tome. Koliko god joj se ovde svidjalo morala je da pobegne. Njen dom je u dvorcu.
Osluskujuci okolinu nije mogla da bude sigurna u tisinu oko sebe. To sto je tih ne znaci da spava.
Polako je ustala pazeci na skripu kreveta, ali federi zapravo nisu ostavili nikakav zvuk. Sa osmehom je prisla prozoru, koji je bio odmah iznad kreveta. Pokusala je da ga otvori, ali su joj jagodice na prstima postajale bele od nedostatka krvi. Izdahnula je, a zatim pocela da opipava okvir prozora. Mozda se prozor otvara da drugaciji nacin.

Dugo joj je vremena trebalo da opipa rucku u cudnom delu prozora. Kada je povukla, prozor se spustio pustajuci svez vazduh u sobu. Napolju je bilo mracno i jezivo mirno. Provirila je kroz otvor, gledajuci u okolinu ne bi li videla nesto opasno. Na trenutak je vratila glavu u sobu, gledajuci u vrata sobe, a zatim je duboko udahnula i pocela da se provlaci kroz prozor.
Nije bas imala nadu da ce pobeci, ali mora pokusati. Krenula je ka nepoznatom, sa velikim strahom u sebi. Dok je koracala, bosa stopala su je podsecala na situaciju u kojoj se nasla. Isla je sve dublje i dublje u sumu i cinilo joj se kao da tim gustim krosnjama nema kraja. Suma je bila mracna cak i danju, a nocu pustos crnine. Sunce je slabo probijalo listove tokom dana i zbog toga je nocu bilo hladno u njoj. Njena svilena haljina, namenjena za spavanje, bila je i suvise smela za ovu sumu.
Kada je izasla iz svog momenta razmisljanja, setila se Cerovih reci.

Cer:U gornjoj sumi zive vukovi, lisice, divlje svinje, sakali, vrane i jos mnogo opasnih zivotinja.

Noge su joj na trenutak izgubile snagu, pa se spustila na zemlju.
Strah koji je godinama prozdirao, strah namenjen ovoj sumi, je sada izjedao. Imala je osecaj kao da neko ima moc nad njenim telom. Kao da neko namerno kuje strah u njoj. Bio je sve veci i jaci, a njena nada sve manja i slabija.
Uspela je da ustane i nastavi dalje. Na svaki sum se okretala, a desavalo se da ponekad i umisli par ociju u tami. Zelene, krupne oci.
Samija:O Boze!-Pokajala se. Polako je osecala krivicu sto je pobegla i na trenutak se nadala da je Cer video da je nema. A onda je ipak promenila misljenje. Njen dom nije ova suma, a nazalost ni raj u kom je bila, njen dom je dvorac. Najlosija opcija od ovih tri, ali je njen dom.

Trepnula je par puta i uverila se u ono sto je videla. Cim joj je vid bio dovoljno siguran, pocela je uzmicati. Na trenutak je pozelela da se popne na drvo, ali noge se nisu pomerale. Krila je svoje uplaseno lice iza gustih lokni, dok su se njene plave zenice borile sa narandzastim, skoro crvenim zenicama. Njene su bile sitne i ljudske, a one naspram nje su bile krupne i zverske. Njoj nepoznate. Drhtavo je pocela da koraca unazad, ali su oci bile u istoj razdaljini kao i pre. To je znacilo samo jedno. I zver u tami se pomeralo, pratilo je njene korake.
Vec je osecala suze na obrazima kada je videla sebe rastrgnutu i pojedenu u mislima.

X:Volim kad to radis. Tvoja dvolicnost mi se dopada.-Osmehnuo joj se mladic. Zavukao joj je ruku u pramenove kose, a zatim je socno poljubio. Sad je covek, a do pre koje sekunde je bio zver. Ona ga ljubi, voli. Bez straha.
Cer:Onda cu to cesce raditi.
X:Hoce li nasa deca povuci gene na tebe ili mene?

I gotovo. Ponovo joj je iluzija prekinuta. Cim se vratila u stvarnost, prisetila se u kakvoj je situaciji i odmah joj se panika povratila. Nije imala vremena da razmislja o iluziji.
Pocela je nespretno da trci, naprezajuci oci. Pokusavala je da vidi sta je ispred nje, ali je mrak ubrzo savladao nagazivsi na izbacen koren drveta. Bolno je jauknula i pala na zemlju, a u sledecem trenutku se velika zver nasla preko nje.
Krzno. Tako mekano, skoro pa svileno krzno. Uplaseno je pokusala da odgurne zivotinju, ali dve medvedje sape su je sprecavale. Zivotinja je bila mnogo sira od vuka, od lisice ili bilo koje druge zivotinje koje je Cer nabrojao. Medved nije bio, previse je spretan za medveda, a ni vuk nije bio. Cak ni lisica. Cak nije ni razmisljala o tome. Samo je zatvorila oci zeleci da Cer stigne na vreme. Pre nego sto je zver ne raskomada.